Whatever... nevermind

Učili su me da budem princeza. Nije da nisu.
Da budem razmažena, zahtevna, pomalo drska,
pomalo koketna i dopadljiva, onako bezobrazno
ali ipak naizgled nežna kao i svaka druga princeza.
Sve je to fino i zanimljivo... Nije loše. Samo...
Samo da se princeza nije neprimetno,
neopaženo preobrazila u zlu vilu
koja je samoj sebi, zahvaljujući nekim
pomagalima i... tako tim stvarima,
pojela mozak za doručak.
Glupavim je čarobnim štapićem
samo mlatila i mlatila,
udarala u prazno, u jedno veliko ništa.
Dešavalo se, povremeno, da se
okrepi i smiri desertom načinjenim
od sopstvenog srca- gritz, gritz.
Sve to iznova i iznova,
mlati, mlati, udaraj, grickaj,
u krug, u krug- dok se napokon
ne vrati u prvobitno obličije,
princeza sa falinkom koja će
nakon uboda USB flash diska u dupe
da padne u večnu komu
jer nema tog princa koji bi došao
da je spase ili šta-god.
Princeza sa falinkom, bajka sa falinkom.
Bajka o jednom mestu i svetu gde je i
poslednji muškarac istrebljen,
surovo, najsurovije, brutalno... na spavanju,
samo se čeka da svi pocrkaju u tom No man's landu.
Možda ću tada napokon uspeti
da dokažem da ne postoji neka posebna
zla vila, veshtica ili šta god.
Možda ću uspeti da dokažem da je to
samo razumni ili pomahnitali alter-ego
princeze, glavne junakinje, nekog krajnje
pozitivnog lika. Mračna strana.
Prokleto sve ima dva lica. Ili više.
Kao jing-jang. Crno-belo. Dobro-zlo.
Princeza-Veštica.
Biram da budem veštica.
Princezu ću zaključati negde duboko
u sebi, da ne izadje, da istruli i umre.

Učili su me da budem princeza.
Nije da nisu, ali…
Ja biram da budem veštica.

Već skoro mesec dana, gotovo svakodnevno prolazim pored mrtve ptice. Isprve je ona bila na metar ili dva od stepenica koje, bilo da idem u školu ili na pivo, moram da koristim. Osim toga, tada je bila relativno normalnih dimenzija ako se izuzme deformacija glave- poveća rupa kroz koju se izručila unutrašnjost. Sveže, sivo-crveno, okruženo blatom i jako blizu ne stepenica već mesta koje se polako pretvara u deponiju (a zamišljeno je da tamo budu samo dva kontejnera). Bilo je to previše čak i za moj želudac u tim jutarnjim satima.

A onda je sve to prestalo. Moj se želudac vremenom navikao i umesto da skrenem pogled, složim izraz gađenja i projurim pored, uvek rado pogledam na tu stranu da se uverim da je još uvek tu. Malo se pomerila... Sumanjam da je ona to sama uradila jer je mrtva. Ne može da se probudi tačno u 3h posle ponoći, pokupi svoju rasutu unutrašnjost, vrati je u glavu koju nakon toga ušije i odšeta koji metar dalje gde se ponovo raskomoti i izvrne. But, who knows?! Svašta se u poslednje vreme dešava. Ne bih da isključim ni pretpostavku da su je lokalni klošari iskoristili kao otvarač i podmetač za flaše. Ako se uzme u obzir i da je meni nekako ušla pod kožu, prirasla za srce i postala neka vrsta ljubimca oko koga se ne treba brinuti, pa to je onda fenomenalno. Mrtva-ptica-multipraktik! Multipraktik koji iz dana u dan postaje sve ružniji. Postaje nekako spljošten i sve manje koloričan. Prvo je nestala jarka crvena a onda jedna po jedna- sve njene nijanse. Trenutno, siva nije nešto preterano zanimljiva. No, pošto mi je ona poprilično draga, još uvek joj ništa ne zameram. Niti planiram to da uradim. Bar dok ne naučim jezik koji bi razumele mrtve ptice. Kada to savladam, sve ćemo raspraviti kao što bi i bio red.

U međuvremenu, pošla sam u potragu za novim ljubimcima. Razmišljam- ako se već ne treba brinuti o njima, što da ne nabavim još kojeg?! Iskreno, nisam se nadala da ću ih tako brzo naći. Zavaravala sam se da đubrad iz JKPa savesno obavljaju svoj posao. A samo u jednoj ulici u drugom delu grada pronađoh dve mrtve žabe. Zelene. Skroz smrskane. Rasute. Crveno i zeleno na sivom asfaltu. Kakav prizor! Kakve boje! Jak želudac i morbidna mašta bi tu videli i umetnost. Htedoh da ih fotografišem ali aparat je ostao kod kuće. Nažalost. No, bar imam jednu finu sličicu mrtve ptičice. Samo sliku. Što se tiče nje, želela sam više. Želela sam da je uzmem, onako spljoštenu i ispresovanu, uramim i okačim ispod velikog ogledala na zidu svoje sobe. Avaj... Možda neki drugi put. Za sad moram da se zadovoljim samo fotografijom. Ali i to me donekle čini srećnom. Euforičnom. Čitav dan sam pevala ono, meni kultno i poznato mada većina nema pojma o čemu se radi:

Bombice padaju na grad...
Svuda u parku leže mrtva deca,
pa šta?!
Važno nisam ja...

Melodija je ista kao "Raindrops keep falling on my head" samo što mi je ovaj text trenutno nekako gotivniji. Morbidan. A bio bi mnogo prikladniji ako bih zamenila neke delove. Recimo, ubacim: "...svuda u Drapšinu su mrtve žabe, pa šta?!..."