Whatever... nevermind

Profuknjača sa prvog sprata
ponovo fura plave pečate,
modre oči, modro lice, modro telo
dok u žutim, začudo ne plavim, kesama
nosi hleb, jogurt i mleko i hoda
polako i uplašeno po stepenicama
kao iglama i tiho, najtiše
ulazi u stan.

Gospodin od-prekoputa-nje
odsekao je svoj desni palac
velikim ali tupim kuhinjskim nožem,
zavio ga u srebrnastu foliju, vezao
crvenom trakom, načinio mašnu
i poklon odneo svojoj pokojnoj ženi
za pedesetogodišnjicu braka.

Neki klinci se tucaju u podrumu
preglasno za moj ukus, i eho
odzvanja, lepi se za zidove
sve do petog sprata odakle se
oseća miris topljenica i ide dole,
stapa se sa mirisom zagorele paprike
i mirisom znoja uspaljenih klinaca.
Iskorišćeni kondom opet je završio
u vlažnom ćošku punom prašine
mračnog i smrdljivog podruma.

Dečko iz stana do nas preglasno
sluša Slayer dok sedi na terasi
i pušeći korisno troši vreme dok
mu se matorci ne vrate sa posla.
Keva je nebrojeno puta zvala pandure
da se žali na buku koja remeti njen mir.
I sada je... I sutra će... I sledeće nedelje...

Sve u svemu, sve je kao po starom.
Na Balkanu ništa novo.
Dobro jutro, Srbijo...
Znam da je već dva sata popodne.

*citat iz kultne pesme „Another brick in the wall“ podjednako kultnog benda PINK FLOYD

Bacila sam paklicu kratkog Luckey strike-а i tanki pomalo ženstveni crveni upaljač na pult kao da sam ušla u najekstremniji pozerajski fenseraj u gradu (ili fenserajski pozeraj? whatever). Još sam se borila sa skoro kompletnom zimskom opremom (iako je zima na izmaku, ali tanki šal i rukavice skroz su gotivni detalji) kada dežurni otpadnik priđe.

„Dečko sa drugog kraja šanka pita šta ćeš da piješ...“ reče uz kez.

Okrenuh se. Dečko?! Verovatno neka njihova interna šala. Čini mi se da se u čitavom klubu nije zadesio niko ko bi sebe mogao nazvati dečkom. No, da ne bih bila isuviše gruba i drska (ili baš zbog toga), uljudno rekoh:

„Na njegov račun... Hm... Samo čašu vode. A ovako... Donesi mi vodku. Duplu. Sa mnogo leda“.

„Može vodka na moj račun?“ upita otpadnik.

„Ne“, brzo i kratko odgovorih hladnim tonom. Dosta više! Sad se stvarno osećam kao da sam ušla u pozeraj ili fenseraj ili šta-već. Svuda je prokleto isto... Jedino se playlist-а razlikuje od mesta do mesta ali bolesnih uspaljenih fosilnih primeraka ima svuda. Sastavni su deo svakog lokala isto koliko i običan kafemat. A taj kafemat (kad sam već kod njega) negde dobro radi, negde ne. Ista stvar se dešava i sa njima. Negde aktivni, negde pasivni. Negde otvoreni, direktni, negde kamuflirani. Ovde ih je trenutno po par primeraka svake vrste. Oh, fuck!!!

Flashback... Drugarice iz detinjstva koje nisam videla a ni čula mesecima prave okupljanje. Po mojoj slobodnoj proceni, dobar deo njih (možda i sve) je u relativno dugoj kres-vezi pa su, očigledno, sakupile potreban materijal za još jednu „kafa-cigarete“ sedeljku. Znam kako ide „dnevni red“ iako ga nisu sastavile- nakon ispričanih novosti sledi nadmetanje: čiji dečko ima više para, bolji telefon, vozi brža kola, kupuje više poklona, ima veći kurac, bolju tehniku u seksu, koja je od njih isprobala neobičnije poze i koja se tucala više puta u toku jednog dana, jedne nedelje... A nakon tog dugog nadmetanja sa tonama zajedljivih komentara prelazi se na sažaljevanje mučenica koje su trenutno same ili čiji je dečko duboko ispod proseka. I, za kraj, svaka svakoj poželi sve najbolje ubuduće- u vezi, „ljubavi“ uopšte, na profesionalnom planu (ako ga uopšte ima)... Uz onaj lažni, ljigavi, već ofucani smešak od koga čitava utroba opkušava da mi izađe kroz usta. Naravno, svaka svoje stvarne želje krije jer bi zaista bilo neprijatno izleteti se i reći: „Nadam se da ćeš zaraditi sidu, hepatitis ili barem sifilis jer uvek nađeš boljeg dečka od mene! Doći ću pijana na tvoju sahranu a u trenutku kada te budu spuštali na zemlju popišaću se ili ispovraćati po kovčegu...“ Muka mi je od svih njih. Samo mi još fali da odem na to jebeno okupljanje. Zovem ih. U nedostatku originalnijih ideja, kažem da idem sa nekom ekipom na groblje. One kažu da je ok. A znam šta zamišljaju. Satanistički ritaul. Žrtvovanje nedužnih pilića, skrnavljenje grobova i sve to, za kraj, krunisano prokleto dobrom orgijom. Znam... Ali ih ne ispravljam. Ostajem misteriozna. Bar za njih. Zatim zovem mušku ekipu. Kažem im da slobodno odu na pijanku u striptiz klub, da se ne cimaju zbog mene, treba mi malo lufta kao i njima. Izaći ću sama. Ne mogu tek tako da odem u neku birtiju. Ne mogu sama. Zato biram „Scenu“. Rock (kvazi)klub. Pušionicu. Kafanu. Kafanu u koju može da uđe svako prosečno (natprosečno ili ispodprosečno) žensko a da se posle ne pričaju razne priče. Da je alkoholičarka, socijala, kurva... Na primer. Umesto toga, pričaće se nešto drugo. Pričaće seda je ista – zavisnica od droge (nebitno koje), aktivni član najuticajnije lokalne sekte... Što je poprilično zanimljivije. Zato i samo zato biram „Scenu“.

Negde pri kraju druge duple vodke, krenulo je. Sa pivom bi bilo mnogo ranije. Ustala sam i dostojanstveno, gordo, uzdignute glave uputila se ka wc-u. U prolazu sam ih ošinula nenormalnim pogledom punim mržnje i neskrivenih frustracija uz podignutu levu obrvu. Onako kako su zaslužili. Pokvarena, prljava bagra uspaljenih pedofila. Videla sam i njihove poglede. Pročitala im misli u očima. Tako jebeno očigledno... Hm... Crna, kožna mini-suknja. S druge strane, ona mnogo olakšava i pojednostavljuje pišanje. Naš veštački rekvizit za pišanje u stojećem položaju. Nisu samo oni povlašćeni nepraktičnosti čučanja... Kako sam sve vrlo brzo završila, pustila sam vodu. Kobna greška. U klubu gde teško da i vrata funkcionišu, ne treba mnogo očekivati od vodokotlića. Ni od wc- šonje, pardon, šolje. Kako je nakon moje greške prostorija, jedva nešto malo veća od mrtvačkog sanduka, počela da plavi, sa malo više pažnje pogledah spoljno dno pomenute šolje. Roba sa greškom nalepnica. Zašto ne umnože tu istu nalepnicu ili naprave identičan pečat pa obeleže svakog pedofila. Na sred čela. Bolesnici sa još bolesnijom maštom.

Vratila sam se na svoje mesto, naručila još jednu turu. I gledala... Onako neprimetno, krajem oka. Muzika u pozadini bila je savršena. Sasvim prikladna. Šarlo Akrobata... Ljudi su vrlo zlobni dok gledaju njene grudi, ljudi su zlobni dok gledaju njen ten... Kad bi se samo sve to zadržalo na gledanju! Ali uz gledanje ide i nešto drugo. Prljave, pogane misli. Bale. Sve mogu da im vidim u očima. Mogu da vidim čitavu priču, mogu da vidim slike i scene koje se odvijaju u devijantnom umu. Svi bi oni da me tucaju. Eto, na primer, bolesnik koji je prvi pokušao da me časti, pogledao me je krajnje perverznim pogledom dok sam izlazila iz wc-a. Kladim se da je zamišljao čitavu radnju koja se pre par sekundi odigrala iza vrata. Zamišljao moj mali organ, obrijan ili neobrijan. Zamišljao mene na sebi u svojoj sobi punoj paučine koja zaudara na buđ i na prljavo (u stanu njegovih fosilnih roditelja koji od starosti praktično ne mogu da se kreću). Perverzije nemaštovitog uma se zadržavaju na karanju dece. Bez neobičnih poza. Nasuprot njemu, čovek koji je sedeo i pričao sa njim poprilično je maštovit. I otvoren. Nije ni pokušao da sakrije bale niti da zatvori usta dok je piljio u moje sise i noge. Kao da hoće da mi da do znanja da bi me olizao celu kad bismo se zajedno našli u nekom štrokavom špajzu. Celu. Čak i moj dlakavi čmar (pod uslovom da je dlakav, što bi ga još više naložilo). A onaj sa crnom prosedom kosom do njih, isti onja kome su pornići isprali mozak zamišlja, logično, smenu različitih poza unapred određenu. Klasičnu shemu porno filmova. Ambijent- enterijer. Braon kožni kauč. Stakleni stočić do njega sa pozlaćenom stonom lampom. Španski zid u pozadini. Sav taj kič... A onda... Počinje. Malo oralnog... Zatim nekoliko najklasičnijih poza klasičnog jebanja. Pred kraj bolesna mašta zamišlja analno. A sam kraj, kruna svega, vrhunac... Prskanje. Smrdljiva bela tečnost koja se razliva po mom dupetu. Odvratno! No, ništa manje bolesno od scena koje se odvijaju u glavi samotnjaka u samom ćošku. Sadiste. I mazohiste. Mašta mu je puna lisica, bičeva, kožnih maski, noževa, lanaca... Zečica. I medicinarki. Devijantno u potpunosti. Najmlađi primerak je, sasvim prirodno, i najnormalniji. Neiživljen. Željan. Non-stop blene u mene. Jedini koji ne zamišlja konkretno da me tuca. Ali zamišlja striptiz. Samo za njegove oči. Zamišlja mene maskiranu u playboy zečicu kako se krajnje debilno uvijam oko šipke. I to ga pali. Zato i prilazi...

Nakon Šarla Akrobate na red je došao drugi Milanov bend- EKV. Bar nekih pet pesama za koje se podrazumeva da ih svi znaju. Zato sam prestala da gledam. Počela sam da zurim u nisku čašu, malo okrnjenu na vrhu, u obliku pravilnog šestougla i u led koji se polako topio. Impresivno. Kao i vodka. Prozirna, Naizgled potpuno bezopasna tečnost. A zapravo me jede iznutra kao sumporna kiselina. Halapljivo me izjeda... A sad i EKV... Počela sam da pevam. Svaku jebenu reč! Mislim da je pevanje i duboko saživljavanje nezaobilazno.

„Voliš Milana Mladenovića, a?“ pita najmlađi primerak i seda pored mene.

„Daaa...“ razvukoh, napravih malu pauzu nakon toga pa žurno nastavih da me ne bi prekinuo ili šta-već, „Poprilično me loži, obožavam ga!!! Šta da ti pričam kad i sam možeš da pretpostaviš... Znaš da je nekrofilija, pored ostalih devijacija, u modi, ovo je već XXI vek“, tu sam zaćutala, gledala ga u oči i nevino se smeškala mada to nije bilo primereno.

„Mislim da me nisi razumela ali... Nevermind. Radoznao sam- zašto slušaš EKV, mislim, odlični su oni i ja ih slušam no... Tebi bi više odgovarao Zdravko Čolić, Sergej, Željko Samardžić... Od stranih izvođača recimo Bryan Adams... Tako te stvari“...

„Misliš- pederi koji prave (kvazi)muziku sa najljigavijim, kretenskim tekstovima posvećenu ženama da bi se iste ložile na njih jer ne umeju drugačije da privuku njihovu pažnju... Or what?“ upala sam mu u reč i zbrzala, pomalo iznervirana. Uz to sam videla kako se on, polu-pijan i zatečen (užasna kombinacija), trudi da „pohvata“ sve što ja pričam. Zato je na trenutak samo zurio u mene kad sam završila, očito se presabirao pa je tek nakon nekog relativno kratkog vremena nastavio.

„Eto vidiš... Očito imaš neki problem. Mnogo si mala. To je već jedan. Zbog toga i ne razumeš ništa. To bi trebalo da bude već drugi problem no proizilazi kao zaključak iz prvog tako da... Hm... Ti se, logično, nikad nisi zaljubila, zato i ne veruješ u ljubav. I zato te nerviraju izvođači koje sam pomenuo a za koje kažeš da su pederi“, pričao je budeći frustracije u meni. Verovati u ljubav?! Mrzim tu frazu kao i one slične- osećam leptiriće u stomaku; ljubav na prvi pogled; žena/čovek nečijeg života... Gde li je to pokupio? U pseudo-romantičnim filmovima i latino sapunicama? Užasne stvari. Ne samo zato što se, uglavnom, puštaju na PINK-u (mada je dobrim delom zbog toga). Recimo da imaju mnogo propusta. Neki od njih su:

1. Gotovo nikad se ne prikazuje šta se to dešava nakon „njihovog“ ulaska u spavaću sobu ili, ako se prikaže, to se završava na nekoliko vlažnih poljubaca i početku skidanja, sledeća scena (ukoliko baš, baš imam sreće)- „oni“ leže pod pokrivačem koji se pomera nekih par sekundi i već je jutro. Onda često ostanem u nedoumici- da li je bilo nečega ili nije? To „nečega“ odnosi se na seks.
2. Nikad ne saznam šta se desilo posle happy end-a. Šta je bilo sa njima? Sve se završi tek onda kada bi, zapravo trebalo da počne neko novo poglavlje. Nije kraj venčanje, nasmejana lica, čitava ona parada, sav onaj kič... Hoće li nam već jednom reći da je Huan Miguel zamrzeo Esperansu, da je ona uhvatila njega i njegovu sobaricu, lepu Manuelu od „17 leta“, kći debele kuvarice Pelegrine, kako se na stolu njegove kancelarije tucaju? Esperansa, u svojim srednjim četrdesetim, besna i razočarana pakuje kofere i kreće kod roditelja. But... Onako uplakana i izgubljena nije videla autobus koji joj je „išao u susret“. Kakav kliše! Elem, autobus naleti na nju, na sahranu joj dođu samo roditelji. Decu nije imala jer je Huan Miguel sterilan. Kad sam već kod njega, on nije došao jer je imao zakazan kres sa Manuelom u štali na hacijendi... I tako dalje... Priča se uvek nastavlja...

I ja sam sada besna. Šta najmlađi primerak misli da sam ja?! Kompletna silikonska glupača koja ubrizgava pink u mozak, vene, zadnjicu...? Muka mi je od njega i njegovih zapažanja. No, mozak mi se blokirao od besa i jedva nalazim reči.

„Kakve veze ima da li sam se ikad zaljubila ili nisam sa odabirom muzike?“ kažem.

„Ima... Mnogo... Tek kad se zaljubiš skapiraćeš neke stvari. Skapiraćeš suštinu svega“, zvučao je isuviše nadmeno.

„A suština svega je...?“ sad sam ja bila ta koja je radoznala.

„Jednostavno. Ljubav. Sve se vrti oko ljubavi i ljubav pokreće svet“, izgovorio je to kao da kaže ja sam prvi u istoriji čovečanstva koji zna kompletnu istinu, pravu istinu. Pod uslovom, naravno, da takva istina postoji.

„Ljubav?! Misliš- strast, seks...?“ bila sam uporna i htela sam da isteram svoje.

„Ne. Opet ne razumeš. Samo ljubav“. Wow, kakav emotivac! Prava dušica... Bilo bi lepo kad bi stvarno tako mislio, kad bi me gledao u oči dok to govori. No, ipak je pričao mojim sisama. Sva ironija je upravo u tome!

„Ja sam ovde gore. To u šta gledaš su moje sise“, nisam mogla da se uzdržim.

„Izvini. Popio sam malo više nego što bi trebalo“, amaterski se izvlačio.

„Popij kafu ili guaranu. Proći će“, pokušala sam da budem fina.

„Ne pijem ništa od toga“, slagao je, „ali bi mi prijalo da odem da jedem. Hoćeš sa mnom?“ Hm... Jeftina žvaka za fancy guskice. No, ipak sam prihvatila. Čisto malo da se poigram. A igra se zove- naloži pa odjebi idiota.

Naredna scena ide otprilike ovako: izlazimo iz „Scene“, ja idem ispred. Osećam njegov pogled na mojim nogama, na crnoj kožnoj mini-suknji. Peče me taj pogled. Zatim se spušta na mrežaste čarape. Osećam kako ih zumira. A onda namerno stanem, sagnem se i, kao fol, nameštam čarape. On se preznojava. Ne vidim ali osećam. Osećam napetost i hot-vibracije u vazduhu. Nastavljamo dalje. On hoda pored mene. Prolazimo pored zgrade sa razvaljenim ulaznim vratima Vidim kako ih merka. Prvo njih pa unutrašnjost. Zaključuje da je dovoljno mračno te smišlja plan. Holy shit (što bi rekli Ameri)!!! Gledam na sat.

„Ups... Kako je kasno, nisam provalila... Moram da palim sad. Sorry, neću moći da ti pravim društvo dok jedeš ali videćemo se neki put u gradu... Bye!“ rekoh najednom što praktično uništi sve njegove nade i planove. Kako je samo interesantno bilo videti ga kako samo „belo“ zuri u mene, spuštenih ramena i face bolje-da-si-mi -ubacila-punu-kofu-kocki-leda-u-gaće-nego-ovo-što-si-upravo-uradila. Ja sam sadista, priznajem. No, ovoga puta nisam mogla da uživam u tuđim raspuklim snovima. Okrenula sam se i krenula. Šta je drugo trebalo da uradim? Mislio je da će mene lako odvući u neki tamo, popišan i usran haustor po kome se vuku klinke sa nekima poput njega. Mislio je da ću mu odraditi felacio i da će on, da parafraziram Milana Mladenovića- na moje usne boje mesa spustiti kap svoje vode... No way!!! Prokleto ogavno. Iz razmišljanja me je trgao Hendrix. Purple haze. Melodija na mobilnom. Najbolji drug. Ne mobilni telefon nego lik koji me je zvao.

„Kaži...“ javila sam se.

„Ispušili smo za striptiz... Nismo imali prevoz. Zato smo ostali kod kuće i gledali porniće Sad nemamo šta da radimo, zovemo te da dođeš, društvo je kod mene. nabavili smo mnooogo čipsa, pivo za nas i vodku za tebe. A iz video kluba smo uzeli... „Kako je propao rock'n'roll“, dolaziš?“ izdeklamovao je praktično sve što je imao da kaže.

„Zavisi. Imam jedan uslov“.

„Da drugu priču gledamo tri puta? Znam, pogodio sam, a sad se dovlači!“ bio je nestrpljiv. Brz. I zbilja je pogodio.

„OK... Žurim...“ završila sam razgovor. Baš su dobri. Najbolji su. Telefon je opet zazvonio. Opet drug.

„Šta je sad?“ pitala sam pomalo nervozno.

„Imaš papirne maramice? Njih smo zaboravili da kupimo. Ako nemaš, bale ćeš morati da brišeše toalet papirom, ajde sad ćao i požuri!“

Nasmejala sam se. Čudno, ovo će biti već 174-ti put kako gledam „Kako je propao rock'n'roll“ od početka do kraja. I nije mi dosadio. Nije ni druga priča a nju sam gledala bar 200 puta. Ne preterujem. Šteta što nisam brojala, sad bih znala tačno. Izgleda još čudnije to što još uvek balavim na tu drugu priču. Ne zato što je ljubavna. Zapravo, zabole me za priču! Ali junak te priče... Darko vampir... Čuveni Bakočević... Ubedljivo najbolji frajer! Sa njim bih se rado zaglavila i u najsmrdljivijem, govnavom, mračnomzapišanom haustoru- od sumraka do svitanja. Njemu bih polizala šlag sa dupeta iako ne volim šlag. Sa njim bih isprobala sve perverzije koje mi padnu na pamet. Sa njim bih vodila ljubav (pih, kako ovo ljigavo zvuči) čak i u staklenoj prozirnoj kabini lifta u nekom tržnom centru. Ili na krovu Beograđanke. Na autobuskoj stanici (prometnija je od aerodroma). Na podijumu prepune aktuelne diskoteke. Na stolu- trpezarijskom, kuhinjskom, radnom, svejedno... U teretani. Anywhere... Znam, znam... On je fosil kao i pedofili od malopre. Ali to ne menja stvari. To mi, kad je on u pitanju, ne smeta. No, ako je to baš toliki problem onda... Ima li nekoga ko je mlađi od njega deset-petnaest godina a ko izgleda prokleto identično? Ako ima- da li je taj neko zainteresovan za perverzije? Za lizanje šlaga sa dupeta, recimo?