Ovo se sigurno već desilo nekada, nekome...
Ja ću biti tvoja Eva Braun
A ti ne moraš da osvojiš svet.
Umesto toga možeš osnovati kult
i proglasiti me boginjom
a usput možeš i izbrisati sa lica Zemlje
Severnu Ameriku. I Australiju.
Ako ti se svidi možeš isto
da uradiš sa par evropskih država
nemam ništa protiv.
Nakon obavljenog posla
u smiraj dana
možeš da dođeš na vodku
a ja ću ti oprati kosu.
...i sve to zbog jedne elipse!
Mislim da ja izgledam upravo onako kako ona nije želela. Zato sada želim malo da popravim stvari.
Od ovog trenutka stupa na snagu:
- Prestajem da piskaram. Shvatila sam ovih dana, u dokolici, koliko ja zapravo ne podnosim osrednje pisce i male ljude, «miševe» koji pokušavaju da postanu novi «Napoleoni», koliko ne podnosim njihove osrednje priče i činjenicu da su svetla javnosti okrenuta ka njima, da ih masa često postavlja na pijedestal mada bi stvari trebalo da budu drugačije. Znatno drugačije. Uz to, shvatih i da neko ko je elokventan mora imati i talenat. Bez jednog- teško je pisati, ali izvodljivo. Bez oba- apsurdno. Mislim da tu može da stane i empiria kao treći potrebni kvalitet ali trenutno nisam u stanju da to priznam jer sebe već smatram apsurdom. Pisati dnevnik, nešto je drugačija stvar i zato ovo objavljujem na blogu. Ima tu malo i egzibicionizma. Volim da me neko sluša, čak i kad pričam gluposti. Trenutno je malo onemogućeno to pričanje, što zbog slušaoca, što zbog problema sa jezikom. Bukvalnih. Fizičkih.
- Izjutra, odmah nakon šolje čaja, odlazim kod lekara. Pretpostavljam da uživam u malim količinama bola što je sasvim normalno. Zbog toga često i odlažem odlaske kod lekara. Drugi razlog za to odlaganje je moja pretpostavka da će tako nebitni bolovi u grlu proći za dan-dva, ukoliko sve odradim po planu. Čajevi, vitamini (više nego što bi trebalo), septolete (mnogo češće nego što piše na kutiji) i mnogo-mnogo sladoleda. Svakog prethodnog puta je delovalo. Ovoga puta, bolovi u grlu su nestali kao što je i planirano, ali jezik mi je u totalnom haosu. Konstantno osećam glad. Zbog poveće elipse na sredini jezika ne mogu gotovo ništa da jedem. Kocka leda u usnoj duplji otopi se za tili čas. Elipsa kao da gori. Osim toga, osećam blago udubljenje i glatku površinu, kao da su kvržice nestale. Paničim. I gušim se. Kao jedan prosečni hipohondar, pretpostavljam. Odlazim kod lekara što pre, obećavam.
- Kad se vratim u 'normalu', probaću Pelinkovac. Nema više onoga 'aaaaa, gorko, gorko!' jer čitav dan motam nešto gorko u ustima. Žalfija. Nije zapanjujuće nimalo što ima tako užasno ime. Kakvo ime, takav ukus. Ukoliko samo držim nešto malo i prevrćem po ustima, stvara se pena koja me tera da povraćam. Zbog toga, ispljunem to u čašu iz koje je došlo i izgleda kao pivo. A ja kao nemi klošar koji u gluvo doba sedi za kompjuterom i ne radi ništa. Možda bi trebalo da počnem da se drogiram. Svakodnevica bi bila bolja i prihvatljivija a kraj definitivno blizu.
- Napraviti naglu i potpunu promenu kursa, raditi na bombi u potaji a kada se rad završi, energiju osloboditi na javnom mestu. Radikalno. Možda ja nemam ni muda ni mozak za to.
- Prestajem da pušim. Fotografije sa cigaretama, kao i same cigarete- ostaju fetiš.
Egocentrik
Buđenje uz dalijevsku misao:
kako je uzvišeno i dobro biti ja.
Više nema liste suludih ambicija.
Biti neki novi Buk.
Biti neki novi Džimi.
Biti neka nova Dženis.
Biti neki novi Palah.
Biti neki novi Če.
Biti neki novi Staljin.
Više nema liste suludih ambicija.
Juče sam bila Modesti Blejz.
Od danas želim da budem ja,
vrišteća krvavo crvena
u svetu, sivo-crnom
kao sa starih međuratnih fotografija.