...pod uticajem hormona, alkohola i tripova...
Nosite se u tri lepe pizde materine!
Nosite se svi!!!
Muka mi je od svega i svih!
A ti...
Gledam te i vidim čudovište koje sam znala ranije- history repeats itself.
Pun mi je kurac tih (kvazi)drugarica i sexy poznanica sa odmora. I svih ostalih... I svega ostalog.
Pun mi je kurac svega, i ja sad idem.
Stvarno idem.
Eh, kad bih mogla da nestanem. Kao da me nikad nije ni bilo.
...hey, ribo...
photo: detalj sa zida ispred ozloglašenog lokala... vreme: pakleno vruće, sparno...
Hey, ribo...
Dovoljno sam popila
i mogu da iskoristim
glupi izgovor
da ne znam šta radim.
Ako ništa ne pokušaš,
vrištaću.
Hey, ribo...
Dovoljno sam popila
i mogu da iskoristim
glupi izgovor
da ne znam šta radim.
Ako ništa ne pokušaš,
pokušaću ja!
...snovi, telefoni i slično...
Počinje...
Lagani, frustrirajući peting
zaista predugo traje.
Sa prelaskom na onaj teži
pomislim: „Napokon!“
Fino je i ide,
kako kažu,
kao po loju.
Biće ovo prokleto dobar
seks, kladim se...
Zvvvrr...!!!
Prokleti telefon!
Zar sada?!
Zar sada kada je
baš fino krenulo?
Kad sam, najzad,
oduševljena
lucidnim snovima.
Verovatno je ćale,
sasuće gomilu glupih,
besmislenih pitanja,
zato ću ga oterati
u kurac
i vratiti se,
nastaviti da sanjam...
Mmmmmm...
Dovučem se do telefona
u gaćama i izbledeloj
IRON MAIDEN majici,
krmeljiva, mamurna
i pospana, samo
promumlam „halo“.
„Halo, vojni odsek?“
čujem ženski glas
sa druge strane.
Bes. Gnev. Vatra!
Da mi je pri ruci
zadavila bih je.
Iskuliram i hladno
kažem: „Ne, greška!“
Tresak.
Uh, zašto ne slupah
užasni telefon?
U snovima me je,
umesto dobrog seksa,
čekao Entoni Hopkins
u ulozi Hanibala.
Jeza. Panika.
Noge se okamene,
kao i obično.
On je sve bliži.
Hoće da pojede
moju utrobu.
Ja se ne opirem.
Čekam. Plašim se...
Zvvvrr...!!!
Telefon!
Uh, olakšanje.
Ponovo će ona žena
tražiti vojni odsek
ali ću joj uljudno
reći da je pogrešila
i dati joj tačan broj.
„Halo, treba mi Dragana“,
čuo se muški glas.
„Koja Dragana?“
pitam zbunjeno.
„Pa, Dragana! Miletova...“
„Radi li ona u vojnom odseku?“
„Šta te boli kurac gde ona radi!“
odgovar mi čovek nervozno.
„Ah, ma samo pitam...“
„Živi li tu uopšte neka Dragana?“
još će nervoznije čovek.
„Ne, što pitate?“
„Zašto odmah ne reče da je
greška,
jebem mu mater?!?!“
Bum. Tresak.
I izluđujući signal
nakon toga.
Zašto nisam dozvolila Hopkinsu
da me pojede u snu?!
Prokleti telefon!
Prokleti i snovi!
Nadam se da ću,
u sledećem
sresti Frojda, Junga i Bela
pa da im svima
onako lepo, fino
skrešem sve
u tri lepe
zbog snova i telefona!
Ma šta god snovi
značili...
...Niskost?...
Telefonski poziv.
Napušavanje.
Tenzija raste.
Što me to podseti
na onaj film
Tri-boje-nešto
(ili nešto slično),
riba je zvala
bivšeg frajera
da čuje njene
uzdahe i
stenjanje
dok se tucala
sa nekim tipom.
Nisko.
Krajnje nisko.
Podlo.
Ali možda
jedini način
da se nekome
stavi do znanja
da treba da
nestane...
...pogled na nebo...
photo by: me, me, ME!! Pogled sa moje terase...
"...ovo je mesto gde sve stvarno prestaje
gde mali deo mene krije se..."
"...savršen je osećaj
i ničega se ne sećam..."
Negative- "Pogled na nebo"
...odjebite!...
latino sapunice
iz bezbroj razloga,
sada se smejem
jer se pojavio još jedan.
Ne mogu da verujem
da mi se život polako
pretvara u
jednu od njih.
Mrzim ovaj jebeni grad,
gotovo sve njegove žitelje,
priče koje se lepe
za najveće baksuze,
monster-magnete.
Mrzim sve one
kvazi-zabrinute
prijatelje, komšinice i rođake
čija je jedina trenutna
zanimacija
uplitanje u tuđe priče
sa navodno najboljim
namerama.
Ma, hajde,
odjebite!
Muka mi je
od svih vas,
od vaših priča
od vašeg prisustva,
od ovog grada.
Muka mi je
a ne mogu da
pobegnem.
Bar ne odmah.
I, hajde,
mrzite me.
Mrzite me!
Nabijte me na kolac,
spalite na lomači,
prekoljite na spavanju...
Hajde, mrzite me!
Mrzim i ja vas!
...the world is mine...
Hoću da prećutim sve.
Svet se prokleto
vrti i uvija.
A meni je dobro.
Baš dobro.
Fenomenalno.
U glavi odzvanja
neki poznati glas
i prigušeni,
lagani smeh.
Dođe mi da vrisnem.
Seems like
the WORLD
is MINE!
Tananana!
...bezimena...
nemoj da padaš na to,
ZABOGA, NE PADAJ NA TO!"
uporno mi priča moj alter ego.
Neću pasti...
Znam...
Neću!
Postajem ubeđena u to
i poprilično samouverena.
Onda se pojaviš,
prospeš mi par slatkih,
duhovitih opaski
uz izazovni kez
i bezobrazni pogled
i ja...
Padam...
Mrzim sebe!
Zašto sam toliko
jeftina?!
...daj, batali...
već jednom
taj bezobrazni pogled.
Probudio je zver
sa dna mog stomaka.
Ona sad vrišti...
Urla...
Grebe...
Ujeda...
Pokušava da izadje,
da divlja...
Daj, batali...
Iako mi ne smeta...
...onako usput...
već jednom
onu dasku.
Propala je..."
kaže mi keva
onako usput,
odsutno
dok smo gledale
As good as it gets.
Odreagujem pomalo burno
besnim i zapanjenim "zašto?!"
privučem njenu potpunu pažnju.
"Oh", spremno će ona,
"videla sam jednu lepu
prozirnu, azurno plavu
sa šarenim ribicama.
Mislim da ću uzeti nju".
"Ali... ali... JA VOLIM
da kenjam na mojoj
plastičnoj, beloj
polu-propaloj dasci!"
"Zato što si nenormalna!
Razmažena si, drska i bezobrazna!"
"Nisam! Ja samo dobijem
inspiraciju i najbolje ideje
kad sedim na šolji.
Mislim da je to do
BAŠ OVE daske".
"Ali ona je bolja.
Nisi je ni videla
a već se tako
postavljaš".
"O čemu ću da mislim
kad budem sedela na njoj?
O čemu ću da pišem?
O šarenim ribicama?!"
"Pusti me da gledam film!"
...zašto sve jebeno mora da ima naslov?!...
Ako išta kažem- slomili bi me drugi.
Stvarno nemam pojma šta da radim.
Moram da pobegnem. Od ovog mesta, od ovih ljudi.
Znam da sam nejasna. Nejasna sam i samoj sebi.
Možda uskoro napokon odem. Pobegnem...
da ti glavu razbijem
jer ti me ne voliš!
Šta ona ima što nemam ja?...
Negativ- "Ti me ne voliš"
...nekom levom... ili desnom?...
Odranu kožu nalepi
na slikarsko platno
premazano tvojim znojem
i suzama...
Na poleđini mi ispiši
posvetu
sopstvenom krvlju
i delo mi pokloni
za rođendan.
Ipak neću da budem
sa tobom.
(još uvek pod utiscima sinoćnih događaja)