Whatever... nevermind

You have your way. I have my way. As for the right way, the correct way, and the only way, it does not exist, reče jednom Niče ali na nemačkom (koji ja ne razumem i stoga ne navodim u izvornom obliku). Setih se toga malopre, nimalo slučajno.

Kad god postoji izbor, biram ono što je teže i to radim sasvim slučajno. Ako nakon svega što se desi shvatim da je onako drugačije, na baš onaj način koga se nisam setila- bilo mnogo lakše, jednostavnije i brže mogu grohotom da se smejem. E, Nymphy.. E, Dora.. Jednoga dana će školu za decu ometenu u razvoju nazvati tvojim punim imenom.

Zamisli dve stranice trougla poznatih dimenzija i ugao između njih. Nešto kao delimično raširene noge nešto različitih dužina. I tu je sve poznato osim dužine naspram tog ugla ili, u drugom slučaju- naspram onoga između tih nogu. A tebi baš treba da otkriješ šta je i koliko je to nepoznato. I onda istrgneš list iz najbliže sveske. Pa onda kao nešto pišeš i pišeš i pišeš. Pa negde pogrešiš i žvrljaš i žvrljaš i ponovo istrgneš list iz sveske. Egoizam i ponos ti, naravno, ne dozvoljavaju da pogledaš formule koje si zaboravio ili nikad nisi ni naučio, što sad nije ni bitno jer ih (bilo kako bilo) ne znaš i traženje razloga i uzroka i mogućeg validnog opradvanja umesto onog nepoznatog je suvišno i nepoželjno. Onda se opet koncentrišeš na potragu za nepoznatim i pišeš, pišeš, pišeš. Središ Heronov obrazac za površinu tako da ti ostane samo ta nepoznata u jako sređenoj jednakosti koja izgleda bezazleno i naivno. S druge strane papira (ne jastuka) središ neku formulu za površinu u kojoj možeš da iskorištiš sve poznate i koja ima tamo neki sinus. Međutim, počinje jurnjava svesti po memoriji i prava tragedija onda kada ne možeš da se setiš tačne vrednosti sinusa tog ugla jer si zaboravio ili nikad nisi ni naučio. I nakon predugih pet minuta uz prateće efekte (lupanje srca, znojenje dlanova i preznojavanje uopšte, uznemirenost uopšte i tako to) napišeš na papir neku vrednost i nadaš se da ti se posrećilo. A kad dobijenu površinu zameniš u onoj elegantnoj, naivnoj i sređenoj jednakosti i kada sve to izmnožiš i izdeliš- dobiješ neku kvadratnu jednačinu sa nenormalno velikim brojevima. Prizor na par trenutaka liči na onaj iz Lock, stock and two smoking barrels kad Hatchet Harry otkriva svoje karte i Eddie vidi da je izgubio. Samo što, u ovom slučaju, muzika u pozadini nije 'I wanna be your dog', the Stooges već neki lagani trip-hop. Uzdahneš par puta. Uključiš kalkulator. I ubrzo dođeš do rešenja ali te mnogo bole prsti jer nisi navikao toliko da pišeš. A rešenje.. Prokleta sedmica koja ti se najpodlije moguće- smeje. Crkava od smeha. Trebalo je ukinuti i zabraniti broj sedam. U tom slučaju do svega ovoga ne bi došlo.

Ali onda slučajno naletiš na drugačije rešenje. Kosinusnu teoremu koja ti nije ni pala na pamet. I najednom svi znaju da je trebalo upotrebiti tu jebenu teoremu jer se rešenje dobije u najviše tri ili četiri reda bez ikakvog većeg računa i većih brojeva. Samo ti nisi znao. Tačnije, samo JA nisam znala. I sada mi pada na pamet da je onaj sos danas, za vreme ručka mogao slobodno da bude moj (na ovoj vrućini) istopljen mozak koji je iscureo kroz nos. U prilog tome mogu da navedem da sada, bez mozga, gotovo sve rečenice počinjem sa a, i, pa, onda ili nešto slično.

Stavljam glavu u zamrzivač i nadam se da je bar malo otopljenog mozga ostalo unutar lobanje i da će uspeti da se vrati u prvobitno stanje. Do sutra.

uz ovaj post: soundtrack iz 'Lock, stock & two smoking barrels"

photo: dechobek

Vreme me ne sluša. Kažem da uspori malo ili se vrati. Sada, posle ponoći, u junu- znam da je trebalo misliti na sve. Ranije. Hvata me panika i užasno sam nervozna. Sutra je već postalo danas, a san će delovati kao par minuta. Mora da postoji neki način da se zaustavi, uspori ili vrati unazad. Vreme... Svaki put to pomislim kada me budi alarm na telefonu nakon dva-tri sata sna.

Potrebno mi je da pričam sa nekim ko mi je potpuno nepoznat. Ne ložim se na sex sa strancem. Samo da pričam. Ja. Potrebno mi je da se neko pravi da sluša moj monolog i da mi ništa ne kaže o tome kako nije sve zavisilo od mene i kako ja ipak dosta vredim, bez obzira na to koliko samu sebe potcenjujem i unižavam. Potrebno mi je da pričam sa nekim ko nema ni blagu predstavu o tome ko sam ja i kakva sam. Ili sa nekim ko me mrzi. Takvih je dosta (na svu sreću) samo ih je teško nahvatati.

Sve u svemu, potreban mi je razgovor sa nekim ko me manje ceni nego što cenim samu sebe. Verujem da ću se tada napokon probuditi. I polomiti zube, nos i kičmu sagovorniku. I iskopati oči. Figurativno, sve.

uz ovaj post: 'aj opet Pink Floyd, ali Time ovog puta. Plejer ubacujem nekom drugom prilikom.

After dark zasvira na telefonu
kratki prekid sna
par užurbanih rečenica
i opet tonem u mrak.

Drugi nervozni prekid
meškoljenje u stomaku
i tri uboda levo ispod srca
po jedan od svake kazaljke.

Obula sam čizme.
One sa odavno ofarbanim
žutim đonom.
Omiljene martinke.
Čudno
počele su da bole
ili me varaju plamteća stopala
pod pritiskom vremena?

Brzi telefonski razgovor
svežeg jutra
u pokretu
zvuci se poigravaju
bela pera postaju noževi za konzerve
a topla krv procuri iz očiju.

Smena scenografije
crno belo sivo crno srveno plavo
odigram svoju ulogu mehanički
krajnje profesionalno
i bežim.

A nestalni likovi mojih priča
prate me i kamenuju.
Svaki kamen kao velika nepravda sveta.
Na koži ostaju ožiljci.

U redu!
Ubaciću vas u svoje jebene priče
pustiću vas u svoje tajne odaje
odraću svoju kožu i baciti vam je pod noge!
Samo me pustite
sada
ovde
na kratko
da dišem.

Oči će mi ubrzo pojesti radijacija
so ih nagriza i ubrzava proces uništenja.

Želim da spavam.
Mirno.
Jebi ga!
Crvi u mom stomaku
noćas igraju
sambu rumbu tako to.

Zlokobna šaputanja na hladnom jastuku.
Praznina će me pojesti
ako to ne učini ubrzani hod vremena.