Whatever... nevermind

Potrebno mi je da budem sama.
Samo par dana.
Slobodno me pošaljite u ludnicu.
Snaći ću se. Nekako.

Zaključana u sobi.
Mačka mi je popila kafu.
Keva usisava sobu iznad moje.
Prozor mi je otvoren, komšija vari šine,
komšinica se dere- na njega, na klince.
Brat šutira loptu, udara u moja vrata.
Prokleti telefon uporno zvoni,
neka budala traži Dom zdravlja,
neki potpuno drugi svet.
Na TV-u još jedna parada- kiča.
Žene se smeškaju, poziraju,
Bože, kako su ružne, dođe mi
da vrisnem, da se pobijem, džaba...
Ja ne znam da se oduprem.

Potrebno mi je da budem sama.
Makar par dana.
Slobodno me pošaljite u ludnicu.
Snaći ću se. Sigurno.

Da sam sinoć napisala ovaj post bio bi jubilarni osmi u maju. Osmi... Nije baš neki jubilej. Samo što me odmah podseti na osnovnu školu. Osam razreda. Osam. Osmi. Drugarsko veče. Baš su sinoć neki klinci iz kraja išli da isprate bivšu komšinicu. Zvali su i mene. Kao, red je da je vidim... No, ipak ostadoh kod kuće pred kompjuterom kako bih promenila template. Nije mi se išlo tamo. Da ih gledam. Kao da idem na stočni sajam. Bezveze. Rulja se okupi, odmerava, komentariše. Samo što ne počne da skandira. Kao da im je prava "velika" matura. Mada je i tada glupo. Jadni li ti ljudi koji su posmatrani! Znam kako je meni bilo pre par godina (a kao da je prošlo deset). A tako će mi i biti. Još rednom. History repeats itself!

Imam osećaj kao da je to bilo tako davno. A kristalno jasno se sećam svega. Mirisa. Boja. Nervoze. Ne samo u meni nego i u vazduhu. Užurbanost koja polako prelazi u paniku. Za razliku od ostalih devojčica/devojaka iz odeljenja, ja jedina nisam imala pojam šta ću obući. Zamišljala sam nekako skroz nedefinisano neki polu-korset i dugu suknju. Ostalo? Hm... Nisam ni razmišljala o tome. To je, uostalom, nešto što će da mi padne na pamet u poslednjem trenutku, zar ne? Nisam se ni trudila da mozgam, crtam modele i slično (a sve se to radilo, neke su čak išle na probno kompletno sređivanje kod frizera, kozmetičara...). I zaista, frizura koju sam (iako nesigurno) imala u planu (ili bar tako mislila) zamenjena je tetkinim ubijanjem vremena i živaca nekoliko sati pre nego što je trebalo da odem tamo. Kakav li sam šok izazvala kad sam se pojavila sa desetak mini-punđica kao antenama na glavi i to u crnoj boji! Te godine često sam menjala boju kose ali su sve te boje bile upadljive, neozbiljne, detinjaste... Zelena, Plava (indigo), Narandžasta, Crvena, Bordo, Smedja (prirodna), Žuta (jarka) ali samo pramenovi... Hm... Ali ubedljivo najviše su se zadržale indigo plava, bordo i, da, smeđa. Naravno, ne sve odjednom! Čak sam i samoj sebi delovala drugačije kao crnka. Ali svidelo mi se. I drugima je. Jeste bio šok ali im se svidelo. Boja. Kompletan outfit ne, iako su prethodno navikli na sve to. Kožna suknja, martinke, klasična crna uska majica... I killerice, i torbica u sličnom fazonu, i oči našminkane crnom... Brat me je potpuno izdeprimirao pola sata pred polazak rekavši mi da ga podsećam na kurvu. Samo mi je on to rekao. Ostali su mi rekli da je isuviše dark, goth... Bilo je i par komentara sa "sektaški". Nije me doticalo. Nisam odgovarala na njihove komentare niti ja prva komentarisala nekoga. Šta mene briga što se nekome vide gaće? I koje su to gaće? I šta nekoga briga što je neka mučenica obukla duboke farmerke a ne one bez struka? I kakve su sandale? I ko je poneo koliko para? I ko će kome popušiti posle drugarskog? Ili dok traje, negde u smrdljivom wc-u? I ko će to da snima? Stvarno me ne zanima! Baš me zabole! A mislim da bi trebalo i drug tako da se ophode. Ali... Ali... Ništa. Oni dolaze. Kako je moja škola najveća, sedam- osam odeljenja u generaciji, okupi se dosta ljudi. Što učenika i nastavnika, što rodbine, komšija, kolega nečijih roditelja, što nekih sasvim nepoznatih ljudi. I svi pilje, komentarišu. Baš kao da su došli da gledaju, ocenjuju ili kupe stoku na stočnom sajmu. Blože, kakva parada! Da ne davim o tome sad... Ne volim uspomene... Razneže me...

Ove godine gledala sam slike. Brat mi je doneo digitalni fotoaparat čim se vratio da bih prebacila sve fotografije i narezala na cd kako bi on odneo svim komšijama koji nisu bili u mogućnosti da odu. Očekivala sam skandal. Užas. Očaj. Jad. No, ispostavilo se da nije toliko loše. Naravno da se našao neki freak koji je iskopirao poneku zvezdu granda ali... Na moje iznenađenje, nije ih uopšte bilo mnogo, što je za svaku pohvalu. Verovatno sam se prošle godine razočarala. Ne samo onim što sam videla. Elem, prošle godine je sestra neke mojoe drugarice iz osnovne završavala Gimnaziju i spremala haljinu za matursko veče. Imala je manjih problema pošto je naglo smršala i trebalo je suziti haljinu koja joj je postala malo šira. Stoga je otišla kod šnajderke. No, morala je da pričeka malo pošto je ona bila trenutno zauzeta te se raspričala sa devojkom poprilično fancy obučenom i našminkanom, doduše malo slobodnije za njen ukus ali nije joj ništa zamerila. Pričale su o haljinama pa je ona zaključila da fancy-devojka ide u najbližu ekonomsku ili tehničku školu i da je došla po haljinu za njeno matursko. Zato ju je upitala gde oni slave maturu? Devojčica je rekla da je ona došla po haljinu za drugarsko. Više ništa nisu pričale. Ona, tj. sestra moje drugarice, je bila šokirana. Nije ništa više mogla da kaže. I... Zaista, šta se to dešava sa tim ljudima? Ja sam nešto posle toga otišla na rođendan kod mlađe sestre neke druge drugarice i došlo je njeno društvo. Četvrti, peti razred osnovne... Obučeni (ili svučeni?) onako kako ja nikada ne bih smela, a, da budem iskrena, ni htela... Nose telefone koji su fancy-fancy-fancy. A tek priče! Nezamislivo... Krajnje... Kad je čak i meni bilo neprijatno da budem među njima... Kad sam se ja osećala inferiorno...