Whatever... nevermind

Sanjam sinoć da šetam nekim nepoznatim gradom. Pored neke nepoznate reke. Ali poznato prljave. Onda naletim na neku nepoznatu prodavačicu knjiga sa poznatim karakternim osobinama. Ne pušta me da na miru razgledam knjige i preporučuje mi neke trećerazredne romane ili wanna-be-novels nekih spisateljica sa kompleksom više vrednosti. Pokušam da je ignorišem ali me užasno nervira i ne mogu da obuzdam nervozu. Zbog toga počnem da prevrćem po nekoj kartonskoj kutiji u kojoj su bile neke potpuno nepoznate knjige. Ona izvuče jednu, poprilično napadnih šarenih korica i kaže da je jako dobra, mada je nije čitala. Ne poverujem ni reč. Onda vidim da sam ja autor i tek onda ne verujem. Kažem joj otvoreno da je to nesumnjivo najveće sranje i pitam se koja li je budala mogla tako nešto da objavi. Onda ona doda da je gomila nekih meni nepoznatih izdavačkih kuća bila zainteresovana za to.

"Idioti", kažem ja, a ona se naduri. Onda uzmem da prelistam knjigu. Teško sranje. Prepoznam većinu toga ali ipak nađem neke potpuno nepoznate stvari. Kako se i kad sve to desilo? Zašto ja ne znam ništa o tome? Vratim knjigu i nastavim da šetam. Onda čujem neku buku. Pomislim da je opet počeo neki rat a onda čujem lyrics. Razaznam samo nešto: ...manastir... Onda čujem i još neke reči a zatim se setim da je to Block out. A tek nakon toga me uhvati panika. Mobilni telefon. Skočim iz kreveta da se javim.

Ništa posebno. Samo dojava da nisam prošla dobro na nekom konkursu. I komentar da je užasno. Odlično. Žiri je genijalan. Pametni, inteligentni ljudi sa ukusom.

Glava ne prestaje da me boli i ne mogu nikako da se razbudim. Odem na kafu. Klasika. Kao i čitav dan. Malopre, kao i obično, iz dosade i pomalo zbog radoznalosti, obiđem Mininovu. Pogledam šta ima novo od knjiga, muzike i filmova i tako to.

Onda ugledam naslov God wants you dead. Pdf format. To me strašno razljuti i pomislim E, nećeš ga! Ja možda ne znam da pišem i ne mogu da naučim ali znam kako da se provodim i uživam, nije mi dosadno i ne planiram da umrem.

Večeras idem da pijem koktele.

uz ovaj post: Pink Martini, bilo koja pesma. Oni se nekako baš rimuju sa koktelima.

Kad ja ispržim jaja to užasno izgleda. Ne samo što je kuhinja u haosu (ulje svaki put isprska čitav šporet i predeo zida pored njega, izmedju ostalog). Kajgana sa primesama (sir, probrano povrće, suhomesnato...) izgleda kao izbačeni sadržaj nečijeg želuca nakon pijanstva. Ukus je potpuno drugačiji. Zbog toga sam u stanju da pojedem do deset jaja tako spremljenih uz neki film.

Na pauzi na nekom seminaru sasvim je drugačije. Nema teorije da pojedem ikakav sendvič koji izgleda loše. Kad se pavlaka razmrlja po foliji u koju je sendvič upakovan a šunka se preliva u nekoliko nijansi. Uzalud su tu sveži paradajz i zelena salata. Hleb ima užegli, pokvareni ukus. Izgleda nešto bolje od toga, čisto da zavara gladnog potencijalnog proždirača. Mene ne može. Jela koja sama spremim a koja gotovo uvek liče na izbljuvke i splačine, mogu da jedem u neograničenim količinama samo zato što su ukusna. Kao što već pomenuh. Imam tendenciju da se ponavljam. Naročito kada mislim ili pričam o hrani.

Zanimljivo bi bilo jesti izgled a gledati ukus. Tada bismo sve pokvarene čokolade ovog sveta koje su zadržale svoju originalnu boju mogli da izjedemo. Ali ako jedemo izgled, koji organ koristimo? Usta? Ili ipak oči? Gladna sam.

uz ovaj post: gurmaska kajgana i bilo koja muzika.

Strpaće me u kutiju.
Ogromnu kartonsku
sablasno belih zidova
bez ikakvog otvora.

Strpaće me u kutiju.
Bez moje saglasnosti
bez ičijeg znanja
bez mira i tišine.

Strpaće me u kutiju.
I počeću da vrištim
potpuno nepoznata
celom poznatom svetu.

Strpaće me u kutiju.
Od vrištanja popucaće
vratne žile i nastaće
krvavocrvene tufne na zidovima.

Strpaće me u kutiju.
Noktima ću grebati po zidovima
i lobanji svojoj dok mi
kosa ne otpadne.

Strpaće me u kutiju.
A zube ću zariti u meso
i jesti dok ne dođem
do same tanane kosti.

Strpaće me u kutiju.
I umreću unutra
ukoliko me nisu
mrtvu zatvorili.

Juče je bilo tačno 104 godine od rođenja Salvadora Dalija. Nije baš neki jubilej, mada su mi zanimljivi brojevi deljivi sa 4. To što su juče bili izbori, sasvim je slučajno. Splet okolnosti. Četvorka koja se i tu pojavljuje kao dužina trajanja mandata samo je dokaz da brojevi imaju čudan smisao za humor. A možda nas i jebu ili zajebavaju. Diskutabilno je to.

Juče je umrlo mače od nekih mesec (ili 2) starosti. Istovremeno, pa i nešto kasnije, leševi od skoro 100 godina (što iznosi 1200 meseci) izlazili su na glasanje. Pridevi poput: živi, hodajući (ili onaj koji hoda?), vitalni, pismeni, brzi, dobrog vida, spretni, bistri, razgovetni, mirisni... ne idu uz imenicu 'leševi' a ni uz njihovu pojavu, kako mi se čini. Zbog njih bih se zalagala za eutanaziju kao svakodnevnu pojavu. Između ostalog, takav stav ne preporučuje mi da se bavim politikom.

Jutros zove razredna mog mlađeg brata da pita za rezultate izbora. Negde oko 8 sati izjutra. Naravno, javim se ja i umalo je ne oteram u prvi polni organ koji mi padne na pamet. Zar da zove izjutra i to onda kada je sat deljiv sa 4?! Neoprostivo. Zahtevam mir i tišinu!

A trenutno slušam The Art of Noise i, kao i obično, mrzi me da odmah ubacim mini-plejer sa nekom pesmom.

photo by: nonconformyst

Detinjstvo proživljeno kroz pesme Mike Antića
u pauzama čitanja istorije filosofije
i nijedna detinjasta anegdota
za veče u društvu uz alkohol ili kafu
ali sasvim dovoljno mašte da se stvori iluzija
i prikrije taština.

A ima li svrhe vraćati se i
topiti u prašnjavim odajama svesti?
Postajemo kao starci na verandi u suton
što setno gledaju u daljinu
znajući da su
mogli nešto mogli negde
bili nešto bili negde.

Zunzare neograničene mašte
i verbalnih sposobnosti
prišivaju etiketu uživaoca narkotika
mom imenu mom liku mom karakteru
da bih i sama postala hodajuća etiketa
iskrzanih ivica i ispranih boja.

A ima li svrhe razarati moždane ćelije sada
kada je sve već odavno prošlo
i kada nesumljivo znaš
da si rođen nekih 40 kasnije?
Treba se opustiti prepustiti i otopiti
uz psihodelične note Pink Floyda
i sprektakularno poljubiti nebo.

uz ovaj post: slušati Hey you i topiti se (mada se to podrazumeva)