Whatever... nevermind

Vratih se sa neke slave, litije, whatever… Ne znam to da razlikujem. Ionako je procedura ista. Veštački, plastični osmeh sve dok su gosti tu. Otrcani komentari, pohvale, pozdravi. A ukoliko nekome ne može da se zadrži osmeh toliko dugo (jer gosti mogu da budu naporni I “zaglave” 10+ sati), uvek se za istog nađe neki posao u kuhinji. Recimo, kuvanje kafe. Tako je bilo i kod nas. Samo što sam ja, umesto u kuhinji, većinu vremena provela u ostavi. Ne zbog kolača, ionako ne jedem slatko. Ali, sarme koje je keva spremila, napakovala u neke činije i snobovski dekorisala… Mmmmm… I pečenje, ali to je već kliše. Sarme su bolje. A na slavi  na kojoj sam bila (nazovimo je tako, jer ne mogu stalno da se cimam- slava or litija or šta-već) nije bilo sarmi. E, bedak… L No, da ne skrećem temu…

Kako se pojavismo na vratima, gazdarica nam potrča u susret. Izljubismo se onako srpski, tri puta, kako je red. Odmah zatim sedosmo za sto kako bi “gozba” mogla da počne. Do nas su sedela tri čoveka (da ne kažem matorca, fosila, starca… mada su to stvarno i bili). Koliko sam mogla da razumem (jer nisam obraćala pažnju na njih i nisam slušala njihov razgovor), raspravljali su nešto o politici. Hm… Eh, kako sam glupa! Pa, o čemu bi drugo?! Neki od komentara bili su oni standardni, na onu otrcanu foru: e, mi smo to i to uradili a ovi su nesposobni i da prdnu; nemoj tako, znaš ko je bio na našoj strani, to je taaakav čovek…; ovaj (ili ovi), mater mu(im) jebem, samo laže(-u) narod i krade(-u); ma, sramota! Toga za vreme Tita nije bilo… Ne znam da li je to zato što sam snob ili zbog nečeg drugog ali… Stariji ljudi sa sela (da ne kažem seljaci jer je malo ofucano a uz to i delom prostački) imaju neki poseban vonj. Kao i poneki ljudi iz tkzv. grada ali sada nije reč o njima. Hm… Nemojte mi zameriti, bilo je to samo trenutno zapažanje dok smo čekali da nam postave jelo. A možda ja i jesam snob? Za vreme jela užasno sam se nervirala. Nervoza se širila po koži, osećala sam kako se uvlači kroz pore i pretvara u gnev i nagon da nekoga udarim. No, zadovoljila sam se nervoznim, pomalo zajedljivim komentarima na kevin račun. Užasno me nervira kad neko priča dok jede… Kad neko širom otvara usta tako da mogu da vidim dopola sažvakan zalogaj. Onda uzima još i još, trpa u usta kao da nije jeo mesecima (ne danima) iako prethodni zalogaj nije pošteno ni progutao, a zatim zaćuti ali ipak žvaće otvorenih usta uz glasno, iritirajuće mljackanje. Nije samo to moja keva radila, nažalost. To su radili gotovo svi prisutni ali bi bilo i neumesno i nekulturno prebacivati ostalima. Zato je jadna keva ispaštala (mada je I ona jednim delom bila kriva). Kako su “sve redno” pojeli, ispraznili jedan pošteno veliki oval sa pečenjem, čekali su na drugi. U toj pauzi, žene su komentarisale poslednje epizode aktuelne hrvatske serije kojoj, na svu sreću, ipak nisam zapamtila ime. Neka devojka je ubijena. Zapanjujuće!  Mislim da se rasprava oko njenog ubistva, šoka koji je ono izazvalo i nestrpljenja da se sazna šta će biti dalje vodila dobrih 15-20 minuta. Za to vreme, muškarci na drugom kraju su ćutali da bi, verovatno od dosade, naposletku uključili televizor. Zaboga… Nije mi jasno zašto taj isti televizor nije bio uključen sve vreme, kao u svakoj prosečnoj srpskoj kući? I, naravno, non-stop na Pinku. Aaaahhh… Nevermind. Sve je to nadoknadio program koji je svima privukao pažnju. Ne, nije bila hrvatska sapunica već originalna iz Meksika. Poznata glumica (igrala je u bar 30 sličnih serija) opet je plakala. Šta ona ima u očima? Slavinu?! Keve mi, baš je talentovana. Ako ni za šta drugo, onda bar za plakanje. Komentari žena sada su bili uglavnom: jao, jadna, muž neće da joj vrati dete… a ne, ja sam čula da to nije njen sin… kako nije? pa, valjda je to sin njene sestre ali joj je ona utrapila dete jer je zaglavila u zatvoru… aaaa… šteta, nisam počela od početka da gledam, pratim je od 78 epizode… ja sam se priključila tamo negde oko 93… e, a ja gledam od početka, ne znate šta ste propustile… Kad su i takvi komentari dosadili muškoj ekipi, domaćin je prebacio na RTS. Aaaahhhh… To je pravi program! Skupština!!! I opet komentari kao pre ručka samo što se sada priključila i ženska ekipa. A pored onih komentara, našli su se i: pazi ovog majmuna, nek’ prvo nauči srpski pa nek’ onda izađe da priča… e, i takvi vode našu državu…  ma, ne vode je oni… vidi, vidi, svi su debeli… naravno, kad samo jedu kao stoke i potkradaju državu… Iiiiiiiiii……. Onda je RTS nestao. Bilo je još nekoliko komentara na tu temu, onda žalbe na besparicu I tome slično… Kako je domaćica donela već treći oval sa pečenjem, svaka priča je nestala i opet je počelo tovljenje. Zanimljivo. Ja sam uz kafu palila cigaretu za cigaretom, nesvesno. Pored toga, zaboravila sam i na smeškanje koje mi je keva pokazivala i bila sam smrtno ozbiljna. Ćutala sam. Jedno vreme praktično nisam ni bila prisutna. A kad sam se ponovo “uključila” u tok priče, razgovor se vrteo oko Vladete Jerotića.

“Pre neki dan je Jerotić bio u emisiji “Ključ” na televiziji, pričalo se o samoubistvu…” neko je rekao.

“Da, znam, gledala sam, ne mogu tačno da se setim šta je pričao ali znam da je to bilo baš pametno… Jako inteligentan čovek taj Jerotić…” rekla je žena prekoputa mene koja se, by the way, poprilično zgotivila sa mojom kevom i, iako ju je prvi put videla, pričala je sa njom skoro sve vreme o raznim temama.

Nisam mogla više da izdržim i krenula sam kući. Keva je pošla za mnom i zadržala me negde na stepenicama.

“Šta sam ti rekla za smeškanje? Zašto nisi bila učtiva? Ili prijatnija? Ovako, kao smrt da je sedela za stolom. Šta li će ljudi da kažu? Jadna ova žena, kakvo dete ima? Mogla si bar da se nasmeješ…” rekla mi je.

“Je l’ ovako?” upitah i iskezih se što sam više mogla, ne pokazujući joj samo sve zube nego i desni.

“E, tako…” rekla je keva I vratila se unutra.

O, blože… Ja sam snob. Ili sam cinik. Ili sam jedno najobičnije govno. Ili sam sve od navedenog. Ja biram sve. Draže mi je tako…

Večeras je četvrta NOĆ MUZEJA.

Večeras svira Van Gogh u Areni.

Večeras svira Kal u Sportskom centru u našem sumornom (pseudo)gradu.

Dve manje svirke lokalnih bendova su otkazane.

A ja ću sedeti kod kuće... E, bedak...

Nadam se da će se svi koji večeras idu negde dobro provesti i da im ovo užasno vreme neće upropastiti raspoloženje kao meni. Dosadna glupa kiša u maju...

E, bedak...

Nekoliko nedelja unazad moj najbolji drug planira žurku i ide po raznim sajtovima za edukaciju barmena. Čovek se popalio na spravljanje koktela kao nenormalan. Annnnndddd.... Today is the D-day. "Ibiza coctail party"! Lokacija: naj-fancy, kič lokal u gradu. Inače nemam običaj da obilazim lokale takvog tipa niti ikakve žurke ali obećala sam. Nije isto kad se pojaviš na nekoj bzvz žurci gde ne znaš ni petinu prisutnih ljudi kao kad se pojaviš na žurci koju organizuje tvoj najbolji ortak. Elem, od nekih desetak koktela koji će "biti dostupni", predstavila bih najskulji. Ne zato što sam snob. Kad je u pitanju novac, uopšte nisam snob. Koktel sam odabrala zbog zanimljivog imena, zbog jednog "lepog" stripa na koji sam "naletela" na netu dok sam se sa pomenutim drugom dosađivala na času informatike i, naravno, zbog sladunjavog ukusa. Hm... Pa...

Koktel se zove... Sex on the beach... Trebalo bi da izgleda ovako (velika, dekorisana čaša):

Nešto više o njemu:

"Sastojci: Vodka 3cl, Peach liquer 3cl, Orange juice 7cl, Cranberry juice 7cl"

"Sex on the beach je legendarni koktel nastao na americkim plažama krajem šezdesetih. Jednostavan i eksplozivan, budi maštu o ljetnjim nocima (kada se i pije) provedenim u nezaboravnoj avanturi na plaži. Potrebna vam je votka, inace tradicionalno pice slovenskih naroda i Finaca. Dobija se iz žitarica, mada postoje vodke dobijene iz paprika, krompira itd. Najkvalitetnije samim tim i najbolje vodke stižu iz Rusije zatim Poljske i Finske, ali i iz drugih Slovenskih zemalja. U novije vrijeme proizvode se aromatizovane vodke uglavnom sa vocem i to limunom, breskvom, ananasom, trešnjom itd, mada se dodaju i biber, zacini itd. Vodka zauzima veoma važno mjesto u baru, tako da o njenoj upotrebnoj vrijednosti ne treba trošiti rijeci. Potreban vam je i šnaps od breskve (šnaps je nešto blaža njemacka varijanta naše rakije, tj. prvoklasna kombinacija prirodnog ukusa breskve i rakije pretocena u jedan od najukusnijih likera od breskve. Ne prelazi 35% VOL, (a može se praviti od svega od cega se pravi i rakija) te sok od narandže i sok od borovnice. Koktel se priprema direktno u caši. U highball cašu, koja se obicno koristi za duga pica (gazirana ili negazirana), sa cetiri kocke leda treba sipati vodku i liker, doliti sokove i ukrasiti narandžom i jagodom."

Panika. Šta obući? Šta obuti? Kako namesti kosu? Kako se našminkati? Koju torbu uzeti? Jbt! Poludela sam! Nikad mi nije bio bitan izgled. Nikad se nisam nervirala oko toga. Uostalom, tamo idem sa društvom. Baš nas briga za sve oko nas! Nije bitno mesto. Nisu bitni ljudi "sa strane". Odlično ćemo se provesti. Skakaćemo. Pevačemo (ako budemo zanli tekstove pesama koje će puštati). Meh, nevermind... Mumlaćemo nešto. Bitno je da smo pozitivni. I da nam je sve... sha-la-la-la-la-sha-la-la-la-la... Samo moramo da pazimo da ne preteramo sa pićem. Ko zna šta sve može da se desi... Evo jednog predloga...

Nemam pojma šta da napišem... Juče mi je bio baš shit dan, te sam još uvek "pod utiscima". A u planu imam gomilu stvari koje treba u relativno kratkom roku da obavim (što za školu, što ovako, za sebe). Ahm... Jedina pozitivna stvar koja se juče desila- keva mi je sredila sobu! Celu! Kad sam, onako žestoko iznervirana, uletela u sobu... Jbt! Kako izgleda totalno drugačije bez razbacene gomile stvari i brda knjiga, papira i čaša na stolu. Uz to, i osvetljena i sveže izluftirana. Zapanjujuće... Elem, trebalo je da objavim post još sinoć sa slikom mog kompjutera ali... Nikako nisam uspevala da odvojim vreme za to. Sada, kada sam relativno slobodna i kada se relaksiram uz jaku, slatku kafu, mogu da odradim moj domaći zadatak.... Pa, da počnem....

Izgleda ovako jer se ja nisam mnogo "pitala" oko svega toga....

A da se ja pitam, izgledalo bi definitivno ovako (ili nešto slično):

Hm... Sve u svemu... Bez obzira na sve...

I, da... Većina onih koju sam ja planirala da "prozovem" već su prozvani... Zato... Hm.... Baš me zanima kako izgledaju kompjuteri kod: Angry Worma, Oloriel,  Sherincalla... Ako su raspoloženi za fotografisanje, neka postave slike i: Magy, Sophie... Shmele i Leopold očito nisu raspoloženi (ili nemaju uslova) ali se nadam da će Anarhoid, Manipulator (i možda sam nekoga preskočila) biti dobre volje.... :)

A sad idem da kuliram na terasi sve dok opet ne krene kiša....

Trebalo je da napišem jedan post o Mariji Šerifović kao tipičan patriota. No, nisam... I ne mogu da pišem... Bar ne sada. Neću čak ni opisati famozno veče... Niti pomenuti išta što se tiče toga... Ne! Trebalo je da vežbam matematiku za važan test sutra ujutru. Nisam. Čitav dan sam iščitavala neke blogove, pregledala poštu bezbroj puta, puštala neke ljigave, otrcane pesme sa ljubavnim tekstovima... Onda je došlo. Tek tako. Bum, tras... I, eto- sad sam zatečena. Ja?! Još uvek ne mogu da poverujem. Ne... Baš sam mislila da uopšte nisam zaljubljiva. To se stalno dešava drugima, zar ne? Ja sam čvrsta, hladna... Ja sam ledena kraljica. Ledena kraljica koja se debelo zajebala... Ledena kraljica koja trenutno na playlisti drži samo Ninu Simone... :) Shodno svemu tome, evo jednog teksta... Bar dok me drži ovo raspoloženje...

Birds flyin' high you know how I feel

Sun in the sky you know how I feel

Breeze driftin' on by you know how I feel

Its a new dawn, its a new day, its a new life for me

yeah, its a new dawn its a new day its a new life for me ooooooooh

Fish in the sea, you know how I feel

River runnin' free you know how I feel

Blossom on the tree you know how I feel

Its a new dawn, its a new day, its a new life for me

Dragonfly out in the sun you know what i mean dont you know

Butterflies all havin' fun you know what I mean

Sleep in peace when day is done that's what I mean

And this old world is a new world and a bold world for me

Stars when you shine you know how I feel

Scent of the pine you know how I feel

Yeah, Freedom is mine, and I know how I feel

Its a new dawn, its a new day, its a new life for me

Nakon nekoliko dana bez interneta osećam se kao da sam se vratila sa pustog ostrva posle 10 godina. Internet je droga. A ja sam zavisna i poprilično je gadno. Kao što je i, uostalom, sa svakom bolešću zavisnosti. Na primer, ako me neko pozove telefonom a ja upravo čitam neki zanimljivi tekst na nečijem blogu ili švrljam po nekom superzanimljivom sajtu- nisam tu, kevu sam naučila da prokleto dobro laže. Ponekad izbegnem da odem kod ortaka koji me danima zove (jer znam da ću se sa njim zapričati i zabiti kod njega ceo dan), da odem na neki rođendan, slavu, roštilj ili tek napolje, na neku klošarijadu. Ali mi ne smeta... I neću da pokušavam da se "skinem" sa interneta. Kao što ni ne pokušavam da se otarasim cigareta. Znam da ne bih izdržala. Ranije sam pokušavala i pokušavala i... Ništa nije vredelo! Zato sam odlučila da odustanem od odustajanja i nastavim da trujem  telo, mozak, psihu... Why the fuck not?!

Paradox- Profesor muzičkog me nabeđuje da je Queen grupa šezdesetih (inače, tek su osnovani 1970.), da Jimi Hendrix nikako ne pripada već pomenutim šezdesetim i da je Black Sabbath, zapravo, čist pop-rock (?!)(opet šezdesetih)... Kada sam, napokon, nakon 15 min njegove priče shvatila da se uzalud nerviram i okrenula se na drugu stranu, prestao je. Ali je i pobedio u raspravi jer je dobar deo odeljenja ostao ubeđen da je Queen bio "u modi" mnogo pre nego što su se oni rodili (stoga je, sasvim nepotrebno pamtiti njihov naziv i slične detalje), da je Jimi Hendrix poznati punker s kraja sedamdesetih čije je ime, takođe, besmisleno pamtiti i, naravno, da je Black Sabbath lagani pop-rock (što se, po jnihovom shvatanju, podudara sa fancy pederčićima koji su, možda, jako slatki i stoga treba nabaviti neke njihove fotografije)... Besno sam (kao i uvek, uostalom) krenula napolje ali sam skrenula i ušla u muški wc (hahah, tako nikad neće pomisliti da sam ja unutra pljugala). A tamo... Moj ortak. Izbacili ga sa časa pa je došao da se smiri uz Marlboro light (grozna cigareta, ako mene neko pita). Onda smo nas dvoje, onako besni i gnevni pljuvali na ceo svet te sam se malo smirila. Što se ja uvek bespotrebno nerviram?! Ali... WHAT THE FUCK IS WRONG WITH THE WORLD?! Kada profesor muzičkog u Gimnaziji priča gluposti, dobar deo čuvenog odeljenja čine zaostali, ograničeni bolidi, kada ja nemam s kim da izađem u petak, kada je svaki dobar frajer ili zauzet ili glup, kad u pivnici gotovo nikad ne služe kikiriki uz pivo, kad... Sve! Kuda ide ovaj svet? U pizdu materinu? Ili je već stigao na odredište?

Hm... Nema šanse. Moram da izađem. Zvaću sve ljude iz imenika, valjda će neko pristati da izađe. Ako ništa drugo, ako ostanem kod kuće sutra neću u školu (by the way, sutra je radna subota)- nisam izašla, neću ni u školu. Bar sebi da dam malo oduška...

Juče sam se uspavala i zakasnila otprilike 4 sata u školu- razlog više da ne odem na poslednji čas (kod profesorke koja me proždrljivo, erotično gleda gotovo svaki put) već da svratim kod lekara po opravdanje. Da je moj lekar radio ne bi bilo problema: ušla bih, rekla da nisam bolesna, da sam se uspavala, da me je mnogo bolelo fizičko, tako te stvari. Ne bi čak ni dugo trajao "pregled". Nakon mog kratkog izlaganja dobila bih željeno opravdanje, otišla na šalter da mi overe, izašla i otišla negde na kafu. Možda u "PaAab", preko dana (ponekad i uveče) se tamo pušta relativno prihvatljiva muzika, kao u još nekoliko lokala ali tamo sam navikla da idem. Elem, sve bi bilo fantastično da me nisu poslali kod drugog lekara jer je pomenuti odradio prvu smenu (dok sam ja spavala). Za početak, čekala sam jebenih dva i po sata jer je taj lekar jedini koji radi u toj smeni a uvedeno je neko novo (glupo, idiotsko) pravilo da osnovci moraju da dobiju lekarsku potvrdu da su zdravi pre odlaska na ekskurziju. (Toga, dok smo mi išli u osnovnu, nije bilo.) Kada sam, napokon, stigla na red i ušla u ordinaciju počela sam da slažem priču: boli me grlo, kašljem, imala sam visoku temperaturu noćas... I... Ništa nije pomoglo! "Znaš, gospođice, moraš da budeš stvarno BOLESNA da bi dobila opravdanje, nemoj više da dolaziš zbog gluposti!" Besno sam izletela, pokupila knjižicu sa šaltera i jedva se uzdržavala da ne puknem, da se ne razderem, da se ne posvađam. Ispred sam naletela na poznanika koji je bio na pregledu nekih pola sata pre mene. "Šta je rekao doktor?" bio je ironičan. "Ništa... Još 7 neopravdanih za mene", rekoh. "Samo to? Meni je rekao da mi nije ništa jer... ako mi je stvarno bilo LOŠE do sada bih umro... I dodao da, prema svemu tome, nije ni trebalo da dolazim, samo džabe pravim gužvu". Hm... Nasmejala sam se. Kakvih li idiota!

Pre možda nedelju dana smo imali sistematski pregled u školi. Napisala sam jedan post o tome (jer sam se i tada iznervirala) ali mi se ukočio browser i tekst se obrisao. Zato nisam ni objavila, nije mi bilo toliko važno. Pošto sam trenutno u sličnom raspoloženju, ispisaću sada neke fragmente cele te priče, najveće bisere, uglavnom dijaloge. Ehem...

Prozvala je devojku iz odeljenja koje je izuzetno povučena (to nema nikakve veze sa pričom ali čisto da pomenem) i nedavno imala problema sa srcem. "Kontrolišeš li srce?" praktično se drala. Devojka se izbezumila, dobila crvene pečate po licu: "Nisam skorije..." "Trebalo bi! Hm... Evo ti uput za ortopeda na Banjici, sledeća!"

Devojka koja joj je prišla imala je problema sa kičmom. "Imaš krivu kičmu! Jesi li išla na terapije?!" ovog puta bila je još neprijatnija. "Am... Nisam... Rekao mi je instuktor aerobika da nema potrebe da idem ako radim vežbe koje su dobre za to..." ova devojka nije se TOLIKO izgubila kao prethodna ali je očito i njoj bilo pomalo neprijatno. "Kaži ti tvom instruktoru da nema pojma, a ti, ukoliko ne želiš da izgledaš kao Kvazimodo idi na pregled na Banjicu. Evo ti uput za ortopeda, sledeća!"

Sledeća devojka- najgori freak (u negativnom kontekstu) u odeljenju. "Skini se! Brže to malo! Joj, pobogu, dete, što se nisi obrijala?! Kriva ti je kičma! Idi na terapije... Evo ti uput za ortopeda na Banjici... Stani, jesi popravila zube?!" Devojka je ćutala pognute glave. "Sledeća!"

"Što si se toliko uzvrpoljila?" pitala je mene. "Čekam da dođem na red poprilično dugo a mogla sam da izađem napolje da zapalim cigaru" odgovorila sam iskreno. "Znaš li ti da pušenje ubija?! Možeš da umreš od toga!" drala se, očito. "Znam... Nisam ni planirala da živim večno, dosadilo bi mi", odgovorih joj, opet iskreno, ne kontrolišući jezičinu. 2Nemoj mnogo da filozofiraš, evo ti uput za ortopeda na Banjici!" Uzela sam uput i istrčala napolje na nikotinsku pauzu. Šteta što mi se nije kenjalo, pametno bih iskoristila uput koji sam dobila.