Whatever... nevermind

photo by Chayan

Ogrebem danas prst zbog proklete konstrukcije prokletog šatora na njegovom probnom postavljanju. Iako se nisam trtila da sama sve uradim. Užasno se iznerviram jer ogrebotina nastavlja da peče a ne mogu nikako da utičem na to. Shvatim ubrzo da sam postala pravi control freak ili kako se god to kaže. I nemam nikakvu ideju kako je do toga moglo da dođe.

Nešto kasnije se potpuno unervozim jer ništa ne ide po mom planu. Trebalo je dogovoriti se oko svega i isplanirati čak i najsitnije detalje (ovo zvuči jako smešno, je l'?), ali ekipa nije raspoložena za toliki i takav posao. Najbitnije je već poznato. Ide se na planinčinu (zapravo, reč je više o nekom većem brdu, but who cares?) na jednu noć i još poneke delove dana. Vreće i šatori su tu ali alkohol koji bi trebalo da se pije, kao i roštilj koji bi trebalo da se jede još uvek su nepostojeći, praktično imaginarni a velike su šanse da će tako i ostati što samo pojačava moju nervozu. Ma, nije bitno, opušteno, samo polako, polako- moto je religiozne ekipe koja, pretpostavljam, očekuje da će ih njihov dobri Bog nagraditi bogatom trpezom nakon ispravnog postavljanja šatora. Bitno je, uz to, imati na umu da je ekipa u stanju da slomi čak i nesalomivi deo konstrukcije šatora. To znatno povećava šanse kad je natprirodna nagrada u pitanju. Međutim, ipak nedovoljno.

Oko osam sati predveče (ili uveče? uvek sam imala problema sa definisanjem delova dana) nadjem se u pivnici. Naručim čaj verujući da će mi biti potreban. Zveram malo po lokalu i smišljam što bolje argumente za debatu "Organizovati i isplanirati sve: pro et contra". Pada mi na pamet da kažem čak i to da je potpuno neorganizovan odlazak na uranak jednak odlasku na more bez kupaćeg kostima i sličnih rekvizita. Naravno, ne kažem. Samo duvam u čaj da se brže ohladi i tupavo gledam u beskonačnost. Moja nervoza jako je primetna i zbog toga opet dobijem komentar Samo polako, opušteno, sve će proći odlično. Da. Jako uverljiva opaska. Ne kažem ništa. Opečem jezik na još uvek vreo čaj. Nervoza. Pogled mi sasvim slučajno padne na neki časopis (muški, ženski, koji li je?) koji se zove nešto na 'M'. Na naslovnoj strani neka riba u bikiniju koja kreće da skida donji deo. Sa strane natpis. Praktični saveti: Kad, gde i zašto da je prevariš. Možda ima tu i jedno 'kako'. Suludo. Ne mogu da pratim ovaj svet. I neću. Pomalo mi je to kao groteska.

Neki ljigavi ofucani (kvazi)rock domaćih autora koji užasno nervira zamenjen je idiotskim iritirajućim glasom sportskog komentatora. Koji nervira još više. Odlučim da se brzo izgubim odatle. Izletim napolje i primetim da pada kiša. Zbog toga požurim i odem na drugo mesto gde se takođe sluša sportski komentator i gledaju praznoglavi fudbaleri. Žao mi je, ali to što su dobro plaćeni i što igraju za jako dobar tim ne znači da imaju nešto u toj glavi. Ružnjikavoj, uz to.

Počnem da pišem ali baš sporo ide. Tok misli konstantno prekida odvratan glas komentatora i poneko pitanje u stilu 'Šta sutra, kako da idem na planinčinu sutra ako danas nisam sve isplanirala?'. Onda se malo sredim i uđem u mode: pisanje posta. I prekine me telefon. Ekipa se raspala, čisto da jave. Ok. Sada nas je troje. Znatno poboljšava situaciju. Sastavim na brzinu plan i podelim zaduženja. Osetim se znatno veće i moćnije. Stvari se rešavaju. Nameštaju same od sebe. Nameštaju onako kako mi odgovara.

Onda me pozove ćale. Ne slaže se sa mojim odlaskom na neku planinu, spavanjem u vreći, u šatoru. 'Znaš, kiša će', kaže mi on. 'Dobro, pa?' tipična je moja reakcija. 'Kako hoćeš. Ali, znaš li da je prvomajski uranak zapravo komunistička verzija đurđevdanskog uranka?' nastavlja on. 'Dobro, pa?' opet ja odgovorim, kao mašina. I, pa? Ništa. Lepo se provedi. Oh, znam, hoću. Mislim da ću se napiti sutra.

uz ovaj post: iritirajući glas komentatora, ukoliko je moguće- nekog sa govornom manom.

Najpre treba potražiti neke zanimljive fotografije. DeviantArt bi trebalo da mi da ono što želim. Međutim, tamo naletim na fotografiju sa patikama nekog lika i kablovima. Snimljeno na nekom koncertu. Crne duboke starke. Oduvek me je strašno iritiralo kada neko unakrsno uvuče pertle. Toliko da se potpuno unervozim, počnem da kršim prste i zamišljam kako uzimam ogromne krojačke makaze i sečem ih. Zbog toga zatvorim taj prozor i krenem da kopam po mom albumu na photobucketu i nadam se da ću naći nešto prihvatljivo. Čudno, jedino kada je blog u pitanju ja sam disciplinovana. Nađem jednu finu fotografiju. Onu od retkih koje sam ja snimila. Ubacim i krećem dalje. Šta dalje? Treba nešto napisati, ha?

Ne sećam se kada sam poslednji put nešto zaista napisala. Nervoza, nedostatak vremena, inspiracije, kreativnosti, šta li je? Nedostatak kvalitetnog sadržaja u mom mizernom životu? Verujem da dodatno pogoršava situaciju fakt da mi je hard disk verovatno mrtav i da moram da rodim svraku dok na mom kompjuteru ne uspem da oporavim sistem ili instaliram neki novi ali pre toga podesim da može da se bootuje sa CDa. Sada, kada ne koristim moj komp za pisanje i surf, shvatam da sedim za jednom najobičnijom mašinom koja nije deo mene niti ima moj lični pečat ili deo duše. Užasno je dosadno tako. Mislim da mi pada na pamet čak i to da bih mogla da živim bez tehnologije. Jezivo.

Zapanjujuće, telefon mi je danas dva puta za redom zazvonio. Prvi poziv od drugarice. Ponosne planinke koja ubrizgava sadržaje sa Facebooka gde stigne. Ili tako nekako. Nikada nisam uspela ispravno da je definišem.

Ona: Večeras tucijada u prostorijama. Ponesi više jaja.
Ja: Ne mogu. Lečim komp.
Ona: A. Sigurno ne možeš?

Da li ja ličim na nekoga ko može da izdrži da bude bez svog sistema, savršeno podešenog, neograničeno dugo? Da li ja ličim na nekoga ko je lud za tucanjem jajima? Da li ja ličim na nekoga ko je fanatični vernik? Ne. Ili sam pogrešila u proceni pored izuzetno jake (odgovara li tako da kažem?) introspekcije.

Drugi poziv od ortaka. Zove negde napolje. Rekoh mu ne ali ipak malo odužih razgovor iako sam tada bila jedino raspoložena za razbijanje telefona, čaše i svih stvari koje su mi bile na raspolaganju. To mi ne bi iscelilo komp niti ubilo nervozu ali bih se, bar na kratko, osećala bolje.

Pogledam praznu paklu. Kratki Lucky Strike. Pušenje ubija. Da, pa? Nervoza još više. Trenutno je osećam u prstima i jako mi je nezgodno da kuckam. Čak i šolju sa kafom jako nespretno uzimam i otpijam ostatak. Ledeno i slatko. Šteta što toliko mora da se čeka dok se dovoljno ne ohladi. Da li kofein loše utiče na nervozu? Da li ću se stvarno upišati u gaće ili je to samo uobrazilja prouzrokovana nervozom? Sačekaću malo.

Uz ovaj post neki odvratni iritirajući zvukovi. Struganje drveta, zavarivanje metala. I nervoza, nervoza, nervoza. Neustaljeno disanje, cupkanje i lomljenje prstiju.

photo by: Fobofobi

Prvo je nebo bilo užasno tmurno. Onda sam upalila svetlo u sobi i čekala oluju. Par minuta pre nje došla je drugarica na kafu koju joj nisam skuvala. Mrzelo me je. Uz to, keva je počela da paniči zbog grmljavine i nisam mogla ni da priđem šporetu. Aparat za kafu nemam. Moj želudac time je zadovoljan. Ja nisam.

Zadovoljna sam vremenskom nepogodom, recimo. Proteklih dana bilo je užasno. Prolećno vreme. Ja kod kuće. Valjalo je da izađem. Obmanjivanje drugih ljudi da je sa mnom sve u redu neretko deluje i na mene. Ali mrzelo me je. Slaba sam. Fizički. Pritom, mnogo je lakše ostati kod kuće, spavati i igrati igrice namenjene deci. Hrana, higijena, knjige... Who gives a fuck about that, after all? U stanju sam da ležim po ceo dan i ništa ne radim. Eventualno pustim neku slabu muziku i onda se, onako slaba, isplačem. Jedem tek kada osetim da ću se onesvestiti od gladi. Mada je do tada i ne osećam. Meni je to baš casual i ne shvatam zašto neki ljudi oko mene prave dramu od svega toga. Mogla bih da se žalim jer je produktivnost daleko ispod nule i zato što ne čitam. Počnem da čitam nekih pet, šest knjiga i ne završim iako su jako interesantne i zanimaju me.

Sve što započnem ostavim tako. Lista poslova koje bi trebalo obaviti što pre izuzetno je duga. Pa ipak se iz obaveza ne izvlačim tek tako nego ih taložim. Radije ću dozvoliti da se pritisak odrazi na moj fizički izgled nego da priznam da ne mogu da postignem sve. Usne su ispucale, neretko krvare od grickanja i čupkanja. Nokti stalno kratki a ne koristim makazice i slična pomagala. Čemu bi mi onda služili zubi, zaboga? Cedim nepostojeće bubuljice na nogama zbog čega imam kraste kao nemirno dete koje, uz ostala kršenja, uči da vozi bicikl.

Popijem kafu da bi bilo još gore. A ma koliko nakon nje bilo loše, verujem da neću prestati da je pijem. Ni alkohol. Što je više stvar navike i imidža nego same zavisnosti. A to je, bar u mom slučaju, gore. Blog mi je, bar na neko vreme, bio zavisnost. Sada verujem da je to odlično mesto za ljude koji imaju šta da kažu ili bar tako misle. Ne znam šta bih mogla da kažem za sebe. Da li se uklapam u to? Isuviše sam zamorno i tupavo društvo. I mrzi me da pišem, objavljujem, komentarišem... Mrzi me da radim bilo šta.

Odoh da ne radim ništa. Neću ni sutra u školu. Ako se ja pitam, neću ni izlaziti iz kuće, osim ponekad na terasu, sve do konačnog smaka sveta, za neke četiri godine kako me uverava moja keva, inače fanatični poštovalac bogova medija.

Uz ovaj post: tišina.