Suma utisaka.
fotografija iskopana na DeviantArtu
Ljudi se dele na one kojima vire dlake iz nosa i one kojima ne vire.
Onima, kojima vire dlake iz nosa, obično vire i dlake iz dupeta. Ali, za razliku od ovih drugih, oni nemaju dlake na jeziku.
Ja spadam u prvu grupu. Osim toga, užasno mi smrde noge. Naporan dan. Ništa ne bi bilo drugačije ni da sam čitavog dana sedela i čitala novine.
Priroda stvari.
Mesecima već
pišem mnogo loših pesama
inspiracija je otišla u kurac
prestala sam da izlazim
prestala sam da pijem
mnogo manje čitam
ali mnogo više punim pepeljaru.
Iznad napola ugašenih opušaka
tanki dim
postaje Lukrecije Kar koji mi
(nečim što bi trebalo da bude drhtava ruka)
pokazuje da ga sledim.
Kažem: «Odjebi, matori,
tvoja priča je odavno gotova
ne mogu ti pomoći
ne možeš mi pomoći,
samo nestani».
Smirenim, tihim glasom
počinje nešto da priča
ali to komotno može da bude
recept za čarobni ljubavni napitak,
logički dokaz da duhovni paraleni svet ipak postoji,
ali i gomila nepovezanih najgadnijih psovki.
Njegov latinski potpuno mi je nerazumljiv.
Odmahnem rukom
(kao- nema veze),
dodam «videćemo se uskoro, matori»,
onda kada dopišem
neočekivani i nagli kraj priče
nekoliko dana nakon potpunog ludila.
Dim nestaje kroz odškrinut prozor
i odlazi u kurac.
I inspiracija mi je otišla u kurac.
A možda sam već poludela.
Ukoliko Vas baš mrzi da brljate po nekoj istoriji filosofije, gvirnite ovde.
...ex animo.
Ti si moja omiljena knjiga.
Ja sam... posesivna.
Znaš već.
Ti imaš ogledalo
koje gori u tvojim očima
a moj odraz je prelep
i hrani mi ego.
Znaš već.
Ja mogu da se divim
(po čitav dan)
svom fantastičnom super-egu,
ali izdvojiću vreme i za tebe.
Znaš već.
Ti veruješ u svetlost
u priči što sledi
a ne vidiš da izjedaju te
kreature kojima se predaješ.
Znaš već.
Ja ne mogu da dozvolim
da mi ljuštura pukne
da me vide ogolelu i slabu
i nikada ti neću reći sve što mislim.
Znaš već.
Samo budi tu.
Dozvoli da
probudim i pokrenem
tvoj uspavani ego.
Znam već.
Znam da hoćeš.
Srećan rođendan! ;)
Јебале вас глупе теме, нећу да мењам себе!
Дозволите да се представим.
Ја сам ученик трећег разреда Гимназије.
Тренутно.
Ја сам анонимус.
Једна од милијарди и милијарди
Људи на Земљи,
Незамисливо ситној планети
У поређењу са незамисливо великим
Космосом.
Тренутно.
Не, сигурно је у питању нека грешка.
Нисам ја којештарија,
Лако кварљива потрошна роба,
Уређај за једнократну употребу
Купљен у локалној кинеској радњи.
Нисам ни марионета
Коју покрећете својим дебелим прстима
Упрљаним завишћу,
Похлепом
И лажним идеалима.
Мене можете цензурисати,
Прогласити лудом,
Ставити на потерницу
И прогањати.
Мене можете затворити,
Дрогирати,
Мучити,
Стрпати у кутију.
Али ми не можете забранити да говорим,
Одсећи ми језик,
Ампутирати мозак.
Јер ја сам тај
(тренутно уснули)
Крик генерације.
Ја сам тај трн
Што вам боде и пали очи.
Уз моје име не стоји
Присвојни придев
Деминутив
Хипокористика.
Ја ћу разбити
Предрасуде и конвенције
И показати Вам зубе.
Ја ћу Вас раскомадати
Својим предугим језиком
И вербалним вештинама.
Ја ћу освестити
И придобити
Заблуделу масу.
Ја ћу дићи револуцију!
Ја ћу се окренути канибализму
И прождраћу Вас
Свирепо
Из освете.
Ја сам та
Коју не интересује
Да промени себе
Јер се спрема
Да промени свет!
И даље жива
И даље цинична
И даље зла
И даље – ја!
Ја сам…
Полудела?
Ја!