Whatever... nevermind

• I, šta si napisala na pismenom?
  
• Napisala sam pesmu. Znaš, nisam želela da se rasplinem u nekom pripovedanju a ovako sam sasvim koncizno izložila svoju misao.
  
• A, dobro. A koju si pesmu napisala?
  
• Kako 'koju'?
  
• Pa mislim čiju, koju?
  
• Ničiju. Ja sam napisala pesmu.
  
• Ti si napisala pesmu? Sama? A tu pesmu niko ne izvodi?
  
• Ne. Nije baš pesma za pevanje.
  
• A to si napisala ranije pa si se setila sad da prepišeš?
  
• Ne. Napisala sam je na času.
  
• Na času? Onako... Iz glave?
  
• Da. Što?
  
• Nikad ne bih pomislila da ti to možeš tako. Mislim, napišeš pesmu, svoju, tako, iz glave... Čudno je.
  
• Čini mi se da te razumem.
  
• A kako to da nemaš veliku glavu?
  
• ?!?

Sveprisutana želja za susretom sa onim koji razume tu moju malu glavu i čija glava, takođe, teži beskraju, nakon razgovora je mnogo glasnija. Susret, kao stapanje delova u celinu, jedno veliko Jedno- um ili dušu sveta.

uz ovaj post: Zabranjeno pušenje - Letimo zajedno