Whatever... nevermind

Želela bih da za doček ove Nove godine budem u krevetu. Sama. Uz neku knjigu. Kurta Vonegata, recimo. Nikako nisam za ljude. Za gužve. Slavlja.

Između ostalog, prolazi kroz glavu u pauzama kašlja.

Želela bih da čitam neko vreme, onda odložim knjigu, isplačem se i- zaspim. Ništa posebno. Kao Nirvana. Nikako PMS jer ima ponekog razloga za ovakvo raspoloženje. Uvek se nađe.

Kašalj, kašalj. Pun nos. Kapi, maramice, sline, kesa kao alternativa kanti za đubre.

Po svoj prilici, čak i da budem raspoložena za neko društvo, izlazak i slično neće biti mogući jer sam dokazala da sam nepopravljivi baksuz prehladivši sam se pre dan-dva. I sad ništa. Jedno veliko ništa. Bratu za par sati izdaju godinu dana. A ja ležim kod kuće. Kasnije bi trebalo da odem do grada. Obećala sam. A ne mogu. Mislim da me to najviše deprimira- olako obećavati, kasnije ne ispuniti. Mislim, ipak je u pitanju moj najbolji drug.

Kašalj. Nos. Zamalo 'pegla'. Čaša vode.

Deluje kao da ima bezbroj razloga za samosažaljevanje a mogu samo desetak da se setim. Neću ih sve navesti. Samo...

Flash:

«Zanimljiva pesma» namerno iskoristih izraz 'zanimljiva' jer mi se učinilo da nije bilo na mestu (uostalom- kao i uvek) da se nekome 'uvlačim' u dupe i tako to.

«To je samo zato što znaš da je za tebe» => zar meni tako nešto reći?! Meni kojoj nije teško da ispljuje nekoga ako joj nešto nije po volji. Hladan tuš. Doduše, sad bi mi i prijao neki. Bukvalni. Figurativni nikad ne može da prija.

Nos. Kapi. Nema više maramica. Toalet papir. Gotov čaj od žalfije. Prekid. Bes.

Ne treba mi. Ništa. Baš ništa. Pesme?! Pfff. Da, baš 'pfff', ne samo PF, pa da bude- mislila sam na Pink Floyd. Na playlisti je sad Pearl Jam. Ubaciću radioblogplayer sa nekom pesmom posle. Takve pesme su ok. U redu. Sasvim jebeno u redu. Sasvim u jebenom redu. Ne kao... Ne kao pesme koje su meni pisane tek iz obaveze ili šta-ti-ja-znam-čega. I, evo, nema više obaveze. Nema obaveze jer ću samoj sebi pisati pesme ako mi ikada zatrebaju. Niko drugi to ne treba da radi. Ocean Colour Scene ima jednu finu pesmu koju sam neko vreme intenzivno slušala. Ima još dosta sličnih, od drugih bendova... Takve pesme slušam već neko vreme, ali ne znam da li da kažem 'jutros' ili 'noćas' ili... Nije bitno. Nisam mogla da spavam od kašlja i sinusa. (pih, mrzim trigonometriju)

Nisam stigla ni da razmislim o promeni frizure, boje kose. Ne želim da napravim glupost. A nesumnjivo ću to uraditi. I plakati pred ogledalom danima, mesecima- zavisi od težine katastrofe. A možda ništa i ne uradim. Možda ostanem smrtno obična. Onako kako i treba da bude.

Htedoh još dosta toga da kažem iako je ovo samo jedan glupi- post zbog posta. Ali neću sada. Drugi put. Oh, da- uvek drugi put. Sad idem da pokušam da zaspim. Kad se probudim, obrisaću blog na Blogoyu gde gotovo da nisam ni pisala. Nego, Ginzberg je u pravu, u suštini se ništa nije promenilo. Menja se samo maska. Ljuštura. Iznutra ostaje trulo. Nažalost.

"Another year has past-the world is no different", Allen Ginsberg