Krici!
picture by: Salvador Dali
Sve oči uprte u mene. Jezivo. Samo da me natera da se srušim. Cyber alter-ego, Nymphadora imao bi hrabrosti. Ona je nekom nenadjebiv-tripu što se tiče nekih neočekivanih, šokantnih stvari i sitnih gluposti. Opipljivi, tek pomalo mesnati ego je istraumirani kompleksaš. Tenzija se pojavila mnogo ranije i nije nestajala. Kao ekseri koji igraju break-dance u stomaku. Nakon svega šok i euforija. I svi ti ljudi oko mene, mini-društvo iz škole koje mi pruža podršku. Znače mi. Serem. Ne lažem, samo serem-ima razlike. U suštini govorim istinu ali takvi izlivi nežnosti nisu baš moja karakteristika. Svašta rade ogromni skokovi raspoloženja u toku jednog dana. Jedan korak od euforije do totalne depresije- baš onaj, na onom klizavom betonu ispred mojih vrata. I sve je drugačije. Ulazeći u kuću postajem niko. Keva gleda latino-sapunicu, tužna što glavna junakinja umire a ništa nije proživela, sluša 30% onoga što joj pričam. Pitanje je koji deo od toga zaista čuje. Brat se dere i besni zato što sam mu pojela kiselo mleko koje je on odvojio samo za sebe. Onda me pošteno ispljuje jer imam obaveze i neću moći da obigravam oko njegovog društva koje će sutra doći na proslavu njegovog 16. rođendana. Ćale manje-više ravnodušan, ali daleko bolji od ostalih ukućana i prisutnih komšija. A samo sam htela da im se pohvalim. Da kažem da sam i ja, eto, nešto uradila. King for a day? Only outdoors. Zato palim sad. Između ostalog, palim i da bih palila pljuge. Volim da se igram rečima. Smiruje me to. Kao i muzika, ali ću je u ovom postu izostaviti. U sidebaru se nalazi jedna dobra pesma od Portisheada. Faith No More bi bio prikladniji ali... Oh, da. Evo pesme od koje sam pre nekoliko sati htela da 'operem ruke'. Možda zaista nije tako loša kao što ja mislim?
Јебе ми се за школу, за директора
за то што сала и даље прокишњава
што су клозети усрани и смрде до неба.
Јебе ми се за професоре и за то
што имају мизерне животе и
крајње бедне плате.
који су купили титуле светаца а успут
јебали народ и клали се међусобно.
људе који се туцају, праве децу нон-стоп
а после их бацају у канте за отпатке.
квадратну/експоненцијалну (не)једначину
синус, косинус и сва остала говна...
за њихова размножавања, развића, исхрану
све њих одреда треба истребити- no mercy...
времена, заповедни начин, неке руске
националне песмице без псовки, без водке...
шта, када и где они једу, пију, јебу
колико се често просеравају...
и за то што константно не успевам да га пређем
ионако нећу ићи на ратиште и бити још већа будала.
и шта (мада је то очигледно), гаде ми се
знам, бацићу пеглу на њихова спојена тела.
Јебе ми се за широке народне масе
за модерне идоле, секс-бомбе, тренди књиге
за актуелну (квази)музику или... whatever...
Јебе ми се за Апокалипсу и за Антихриста који већ
пет векова чекају пред вратима, чекају да их Ханибал уведе;
хоће ли им неко рећи да је овај умро?
за рестрикције струје и воде, антиеколошку средину
неке ствари никада неће доћи на право место...
остали иду на летовање и са ким
да Бог да се сви удавили у Мртвом мору.
утакмице и турнире надарених спортиста
ионако су глупи као курац. И ружни...
за успаљене педофиле и балавце, могу сама
да издржим на пустом острву чак 10 година.
што псујем и серем као полудела
никако не успевам другачије..
Клинац је погинуо на санкању.
Клинца је убила струја и није одговарала за то.
Клинка се обесила због неузвраћене љубави.
Моја је другарица исекла вене након што је
видела дечка како се туца са локалном фуксом.
Девојка из краја умрла је од леукемије.
Janis се овердозирала јер није могла више.
Jim Morison се такође овердозирао.
Cliff Burton је погинуо у саобраћајној несрећи.
Lennon-а је убио полудели фан испред зграде.
Dimebag-a је убио полудели фан на концерту.
није га пробудио ни воз који га је прегазио.
Силвија Плат је гурнула главу у пећ (рерну),
што би рекао Буковски, а и он је мртав.
Сви су мртви, јебено су сви мртви!
Могу да видим осакаћена тела пред очима.
Не желим да ме удари трамвај- нећу
никада моћи да му вратим...
Не желим да ме надркани црња убије на улици.
Не желим да ме силује и прекоље
матора пијандура.
тек тако заврши
а да ништа нисам урадила,
да се нисам урадила,
да се окренем и иза себе видим само мрак.
Без устезања, ограничавања, забрана, правила.
Сада... Не занима ме шта ће бити касније.
Не мора ништа ни да буде...
Ulica ili šta-već
Tako to ide i ide.
Naletiš na nedostatak inspiracije,
blokadu, radove na putu.
na kamen koji ti probuši
đon omiljenih patika
zbog čega istim kamenom
razbiješ prozor na pošti,
čisto iz besa i revolta
jer cele noći nije radio telefon
i nije bilo interneta
a muči te insomnija.
Zašto ne pišeš?
Šta se desilo?
Šta ti bi?
Zašto propadaš?
haos u glavi,
pokvareni upaljač,
polu-prazna pakla u torbi,
sve ide prokleto nizbrdo.
...onda ništa. :(
Prvo ti pomisliš na nešto ali ne smeš da kažeš
pa nastavljaš da me slušaš dok lupam gluposti.
Ja znam na šta ti misliš ali uporno pokušavam
da pričam o idiotskom programu iz istorije.
pa se trudim da zaista čujem šta ti govoriš.
Ti znaš na šta ja mislim ali u inat počinješ
da pričaš o igricama na svom mobilnom telefonu.
Onda i ti i ja pomislimo na nešto ali ne smemo da kažemo
jer nam je digitalni sat rekao da je kasno i da moraš da ideš.
Onda ja ostanem sama, razvlačim se pred kompjuterom
i pomislim da bi bilo dobro napokon srediti sobu
ali zaključujem da bi to oduzelo mnogo vremena
i samo sklanjam velike plave šolje od kafe
i priključujem telefon na punjač da bih čula
After Dark i dojavu da je već ponoć
i da mi sat kasni jer dugoočekivanih nula još nema.
Onda pomislim kako bi lepo bilo napisati nešto lepo
ali jedino što bi približno opisalo ono što sada mislim
je maleni znak za beskonačnost (isti onaj kao na
Korijevom prstenu u spotu koji smo danas gledali)
pa onda još tri tačke, čisto kao dodatni akcenat.
Onda blenem u Wordov «Document1» neko vreme.
Ne spava mi se, spava mi se, htela bih u WC,
sluđena sam, nešto ću zaboraviti- sigurna sam.
Eto, zato nisam naučila hemiju!
Ako se sutra probudim na vreme i stignem
bleda, kao i obično, i sa ogromnim podočnjacima-
onda ću onako nonšalantno reći da odlažem,
a ukoliko ne može- e, onda ništa.
Onda ću malo spavati, usput ugruvati zadnjicu
(jer one stolice su užasne, a ja tako koščata),
zapaliti po koju i gnjaviti se neko vreme
a onda otperjati, promuvati se malo po gradu
zatim i po virtuelnom svetu tek da utrošim vreme
dok te ne odvučem na toplu čokoladu.
Ali ako je ne voliš...
Kunem ti se, ako je ne voliš...
Ako ne voliš toplu čokoladu- e, onda ništa.